Kako će izgledati sportski događaji u 2021. godini

Sociolog Dragan Koković objašnjava za Danas da pronalazak vakcine protiv kovida 19 neće moći da kao čarobnim štapićem vrati sportske događaje na na nivo kakav pamtimo pre marta prošle godine.

Iako UEFA najavljuje finale Lige šampiona i Evropsko prvenstvo sa publikom, iako se očekuje da gledaoci budu i na Olimpijskim igrama u Tokiju, pa na Vimbldonu, Rolan Garosu i drugim velikim takmičenjima, nema dileme da to neće biti u punom obimu, a niti će atmosfera na tribinama biti onakva kakvu pamtimo.

– Za vreme korone prisustvujemo, u odnosu na raniju opsednutost, dnevnoj beznačajnosti sporta. U skorije vreme publika neće hrliti na stadione, već će se postepeno vraćati zbog toga što će broj gledalaca biti ograničen. Za vreme korone celokupni sport je stao u medijski kabl i postao, kako kaže Bodrijar „similakrum“ (privid). Similakrum je kopija ne ega, što faktički ne postoji ili da bajagi postoji – objašnjava Dragan Koković za Danas.

Simulacija punih tribina kao „pornografija“

Televizijski prenos sporta bez takozvane „žive“ komponente u vidu gledalaca pokazao se kao nezanimljiv širokoj publici.

– Za vreme korone vidljivo je da TV prenosi pojačavaju efekte događaja, što se zove kvadrafonija sporta. Pojavila se simulacija atmosfere, koja je ipak veštačka. To je dalo povoda nekim istraživačima da konstatuju kako televizija za vreme korone nudi neku vrstu pornografije sporta, jer sportski stadion odzvanja od veštačke buke (simulacija aplauza, zvižduka i protesta gledalaca). Za većinu ljudi sportovi za vreme korone se svode na događaje, a ne stvarne doživljaje. Kad je društvena akcija mrtva kao u doba korone nastupa privid „fatalne strategije po sport“. Napredne tehnologije nude i omogućavaju da mase prihvate te privide. Ekran, iako je zavodljiv, ipak ne može da na takav način dočara sportski događaj. Publika je lišena duboke potrebe za zajedništvom i željom da pomeša sopstveni glas sa glasovima gomile. Jedino se na taj način može osetiti duboko značenje sporta. Sport je upleten u virtuelnu realnost, tehnički ali i psihološki fenomen koji je čoveku ponudio novi obrazac percepcije i doživljaja u vremenu korone. Očigledna je granica između stvarnosti i privida.

Korona i dalje diktira pravila

Za sportsku budućnost profesor Koković ističe da je „neizvesna“, kao i da su „mnoge opcije u opticaju“.

– Vakcina je ponudila izvesnost, ali rešenje je još uvek na kraju tunela. Utakmice će se još dugo igrati pred polupraznim stadionima. Sve će zavisiti od medicinskih smernica i tempa vakcinacije. Vakcinacija traži vreme, mada nudi i daje određen optimistički scenario. Zahvaljujući vakcinaciji virus neće lako nalaziti načine da zaobiđe preventivne mere. Sve je još ipak varljivo, mada će vakcina promeniti način delovanja, ponašanja i razmišljanja svih sportskih aktera. Rano je još za sve konačne procene i prognoze o dometima vakcinacije. Što se tiče povratka publike, dužina trajanja korone biće bitna, jer u međuvremenu, bez obzira koliko je sport primeran običnom čoveku i njegovom senzibilitetu, može doći do preispitivanja i preorijentacije. Ako bi pauza duže trajala, ljudi mogu uvideti da postoje druge zanimljive i lepe stvari koje mogu ispuniti njihovu prazninu i mesto sporta koje je do tada bilo neprikosnoveno. Korona je pokazala da u sportu važe neka druga pravila, na primer takmičenje na posebno odabranim mestima, u balonima, uz obavezno testiranje. Svaka zemlja će i dalje imati svoje restrikcije i mere kad su u pitanju sportska takmičenja.

Objašnjava da je korona ljude odvojila od sporta jer su jednostavno prisiljeni da više razmišljaju o pukom preživljavanju umesto o omiljenom timu i igraču.

– Mnoge knjige su napisane o varljivom kraju prošlog stoleća, ali ovo, koje nastupa, biće mnogo varljivije na svim područjima društvenog života jer korona menja načine delovanja i ponašanja ljudi, pa i na području sporta. Sport kakav do sada znamo doći će u fazu preispitivanja. Interesovanje za sportske događaje polako opada uprkos „orgijanju“ televizijskih prenosa. Ljudi su više usredsređeni na strategiju preživljavanja i egzistencijalnu muku. Neki su u depresiji i nije im stalo ni do televizije ni do sporta. Zato je i očekivano da je gledanost sportskih događaja opala, a Srbija nije izuzetak. Pandemija pogađa sport na globalnom i nacionalnom nivou. Iako je još rano za konačne prognoze već sada se može govoriti o katastrofalnim finansijskim posledicama po sport. Po nekim istraživanjima tokom 2020. godine je realizovano 53 odsto planiranih sportskih događaja, zbog čega bi sportska industrija mogla izgubiti preko 61 milijardu američkih dolara. Ukoliko su sport ili lige veće i popularnije, veće ce biti posledice po njih. Što se tiče Srbije, sport je pogođen takmičarski i finansijski. Manje finansijski, jer se nije računalo na prihode od ulaznica, pošto nikad nije bilo kritične mase koja bi posmatrala te događaje.

Virtuelnost pobedila stvarni događaj

Sport se po njegovim rečima prvi put susreo sa time da nije on taj koji diktira pravila i sled događaja, već to rade političari, lekari, krizni štabovi… Istovremeno sportisti osećaju izolovanost i upadaju u sopstvene psihološke krize.

– Sportski događaji se masovno odlažu i svi akteri u sportu su pogođeni: igrači, navijači, publika, menadžment, sportski novinar… Prosto je bilo neverovatno da neki vrhunski sportski događaji budu odloženi. Odlaganje Olimpijskih igara u Japanu moglo bi da premaši gubitak od preko 10 milijardi evra, a eventualno odlaganje Premijer lige bi imalo gubitak od 1,2 milijarde evra. Tačno je da bi ranije odlaganje nekih sportskih događaja značilo „smak sveta“, ali se ljudi postepeno navikavaju zbog problema uzrokovanim koronom. Vlasnici klubova i sportska industrija, kao mašine za pravljenje novca, u velikim su iskušenjima. Oni pokušavaju da prave optimistički scenario, što je shvatljivo, ali tu odluke donose političari i medicinski stručnjaci. Odjednom pravi događaj za publiku nije više na stadionu nego izvan njega. Publika je svedena na ulogu skromnog svedoka i surogata, kao da bajagi prisustvuje sportskom događaju. Slika i virtuelno odneli su pobedu nad neposrednim događajem. Ove promene značenja mnogi sociolozi i socijalni psiholozi će dugo proučavati i preispitivati. Zabrana ulaska na stadione i sportske hale okrnjila je sportske događaje. Zbog ovoga se i ne prihvata da se Olimpijske igre održe bez publike. Život svih sportista se naglo promenio jer moraju da menjaju svakodnevni život i ponašanje. To može dovesti do najrazličitijih psiholoških kriza jer mnogi sportisti ne razvijaju druga interesovanja osim sporta. Period kad se ne bave sportom izaziva osećaj anksioznosti, krizu identiteta, sve do ličnog nepostojanja. Naročito im teško pada izolovanost od navijača koji hrane njihov identitet – zaključuje Koković.

Sportski novinari izgubili sektor

– Izmenjena je uloga sportskih novinara koji kao da su izgubili svoj domen bavljenja. Vesti o sportu sve je manje, izuzev prekida i odlaganja sportskih događaja. Mnogi sportski novinari iz nužde rade druge emisije i teme, sve do čitanja vesti u noćnom programu. Svesni su da se moraju prilagođavati. Naviknuti na obilje i „orgijanje“sporta naišli su na pustoš informacija, izuzev korone. Kod njih je nastupilo vreme praznine. Mogu to vreme iskoristiti za dalje obrazovanje do narednih trka tako karakterističnih za njih – objašnjava sociolog Dragan Koković.

Država da se preispita šta su joj mali, a šta veliki sportovi

– Što se tiče malih sportova, oni su navikli da žive od pomoći države. Međutim, pitanje je šta su mali, a šta veliki sportovi. Ako mali sportovi donose medalje, onda oni postaju veliki. Zbog toga država treba da preispita svoj stav i da što više podstiče sport na nivou svakodnevnog života – priča Dragan Koković.