Kako god, hvala Amerikancu Vajlendu što nam je pre 100 godina doneo prvu košarkašku loptu: Srbija gubi finala, ali daruje srebra kojima se niko ne nada

I u tome je opojna draž košarkaške igre u našoj zemlji, jer naši košarkaši, i kada nisu u najboljem sastavu, zbiju redove, zainate se, dobiju samopouzdanje za veliku borbu i donesu medalju.

Malo je falilo da ona bude i najsjajnija. S obzirom na to s kakvim podozrenjem pošaljemo državni tim da se uhvati ukoštac s najvećim alama svetske košarke, on gubi finala, ali nam daruje zlatna srebra jer se njima niko ne nada.

Tako je bilo svih pet puta od kada košarkaši igraju pod trobojkom Srbije. I na Evropskom prvenstvu u Poljskoj 2009, i na Mundobasketu 2014. u Španiji, i na Olimpijskim igrama u Riju 2016, i na Evrobasketu u Istanbulu 2017. i sada u Manili. Na svim tim velikim takmičenjima reprezentacija je bila otpisana za velika dela, a tron joj je 2014. i 2019. izmakao samo zato što se u finalima namerila na američke NBA zvezde, na mnogo snažnije timove Sjedinjenih Država nego što je bio ovaj njihov poslednji.

U završnom činu u Manili može da se nađe hiljadu zamerki na igru. Zlato zato nismo zaslužili, Nemci jesu, ali pre desetak dana niko ne bi stavio žutu banku na to da će Pešić kao iskusni trenerski šerpas još jednom da iznese reprezentaciju do pod sami najviši vrh košarkaških Himalaja.

Bi šta bi. Kako god, hvala Vilijamu Vajlendu, američkom predstavniku Crvenog krsta, koji nam je pre 100 godina doneo prvu košarkašku loptu. Od njenog tupkanja u dvorištu beogradske Osnovne škole „Kralj Petar I“ u jesen 1923. do dana današnjeg retko nam je ko tako punio srca radošću kao košarka.