Kako je Gordan Petrić preporodio Partizan: Trener sa zaraznim samopouzdanjem

Tim sa kojim je Partizan ušao u novu sezonu raspao se već posle nekoliko utakmica. Navijači su pobesneli, uprava je, u želji da sa sebe skine odgovornost za loše rezultate, najpre žrtvovala sportskog direktora a potom i trenera, i umesto Ilije Stolice na klupu dovela Gordana Petrića.

Pristalice crno-belih su ga dočekale sa nepoverenjem, čemu je, istini za volju, doprinelo i to što njegova dosadašnja trenerska karijera nije bila blistava.

Takođe, činilo se da je bivši fudbaler crno-belih i reprezentativac Jugoslavije prihvatio ovaj posao nevoljno, pre zato što niko drugi nije želeo da bude trener broda koji je već potonuo, nego zato što ima ambiciju da se dokazuje i da ponovo gradi karijeru.

Ne oseća pritisak

Verovatno u takvom stavu i leži deo recepta za Petrićev uspeh. To što on ne oseća pritisak preneo je na ekipu koja je prethodno potpuno izgubila samopouzdanje.

Postepeno, iz utakmice u utakmicu, Partizan je počeo da stvara igru. Od partija protiv Mladosti u Novom Sadu, AEK na Kipru ili Hamruna na Malti, koje su do očaja dovodile navijače, crno-beli su došli do toga da dva puta pobede bundesligaša Keln ili da u derbiju nadigraju kvalitetniju ekipu Crvene zvezde.

Poput Dragana Stojkovića u reprezentaciji Srbije, Petrić je zaradio poverenje igrača. Očigledno je da su razumeli da ih trenira čovek koji poznaje fudbal, koji je imao odličnu karijeru i koji zna šta da radi sa fudbalerima koje ima na raspolaganju. Stariji navijači Partizana mogli bi da pronađu puno sličnosti između onoga što je uradio Petrić i epizode koju je Ivan Golac imao na klupi crno-belih.

O njegovom iskustvu i inteligenciji svedoči i to kako je psihološki pripremio ekipu za utakmicu sa Kelnom u Beogradu – umesto praznih fraza i „motivacionih govora“ koje su čuli već stotinama puta u karijeri, jednostavno im je rekao da igraju za sebe i svoje porodice.

Poboljšao igru u svim segmentima

U svim mečevima u Ligi konferencija uspeo je da nadigra svoje kolege na klupama Slovackog, Nice i Kelna. Možda nema bolje ili skuplje igrače od rivala, ali je u ovim duelima od svojih fudbalera izvukao maksimum i taktički nadmudrio svoje protivnike. Iako se očekivalo da će se braniti i boriti za goli život (makar bod), Petrić je uradio potpuno suprotno i za to je nagrađen. Ne samo bodovima, nego ga je poslužila i sreća, ali je potpuno zaslužio da ona bude na njegovoj strani.

Iako pristojan novinar ne daje sebi za pravo da se bavi taktičkim finesama, ukoliko nije završio trenersku školu, čak i prosečnom ljubitelju fudbala je vidljivo da je Petrić uspeo da poboljša igru u svim linijama tima. Recimo, odbrana, u kojoj je carevala nesigurnost i međusobno nepoverenje, u tri utakmice sa Nicom i Kelnom primila samo jedan gol, a kapiten Slobodan Urošević je primer kako izgleda igrač koji ima samopouzdanje. Nathu je prepušteno komandovanje na terenu, a Dijabate je dobio slobodu da rešavae probleme u napadu. Fudbaler iz Malija, kojem je karijera nakon igranja u Njukaslu krenula nizbrdo, je glavna poluga crno-belih, fudbaler koji razigrava ceo tim.

Za nepuna dva meseca Gordan Petrić je pokazao da poznaje fudbal, da nije sujetan i iskompleksiran i da mu veliko iskustvo pomaže u prepoznavanju sitnica koje njegovom timu mogu da donesu prednost u odnosu na protivnika. Svoje samopouzdanje preneo je na igrače, sa njima ima odličan odnos, a ne treba zanemariti to što njegova inteligencija nije ograničena linijama koje označavaju kraj terena.