Kako ostati motivisan kod kuće? Vaterpolisti imaju recept

Srpski vaterpolisti sinonim su za uspeh i kao takvi već godinama unazad miljenici nacije. U dekadi za nama, tačnije sredinom minule decenije, bili su najtrofejnija nacionalna selekcija u svetu sa čak devet uzastopnih zlatnih medalja osvojenih na velikim takmičenjiima zaredom: evropskim i svetskim prvenstvima, Olimpijskim igrama, svetskoj ligi i svetskom kupu.

Uz neosporan talenat, ogroman kvalitet, stručno vođenje od strane trenerskog tima i dobre atmosfere koja je oduvek krasila delfine, motiv je bio jedan od ključnih faktora koji im je omogućio da od 2014. do 2017. godine budu neprikosnoveni i ostvare trijumfalni niz kakav se u svetu sporta retko viđa i koji će teško biti dostignut.

Poker asova iz te generacije – Andrija Prlainović, Milan Aleksić, Dušan Mandić i Sava Ranđelović, ujedno i brend ambasadori UNIQA osiguranja, međusobno su razgovarali upravo o motivu koga psihologija sporta stavlja u osnovu piramide u ostvarenju vrhunskog sportskog rezultata, pre tehničko-taktičke obučenosti i fizičke pripreme. I u životu je kao i u sportu, motiv je glavni pokretač svih aktivnosti neophodnih za ostvarenje malih i velikih životnih pobeda. Kako ostati motivisan kod kuće u vreme izolacije i socijalnog distanciranja, pitanje je na koje su, ova četvorica vrhunskih sportista koje je motiv i doveo do epiteta velikih šampiona, pokušali da daju odgovor i kroz svoje primere možda budu i inspiracija drugima.

Za njih je trenutna situacija još specifičnija, jer više od mesec dana nisu u mogućnsti da treniraju u bazenu, a to je po njihovom priznanju najduži period odvojenosti od vaterpola koji pamte. Sava Ranđelović i Milan Aleksić su uz sve to 28 dana bili u obaveznom karantinu, jer su se sredinom marta vratili iz Budimpešte i Barselone u Beograd, dok je Andrija Prlainović sa porodicom ostao u Mađarskoj, a Dušan Mandić je u Crnoj Gori.

“Moj motiv je oduvek bio neki napredak, tako da su se motivi i ciljevi menjali sa odrastanjem” , počeo je priču Andrija Prlainović:

“Kad sam bio u mlađim kategorijama, sanjao sam da uđem u seniorsku reprezentaciju, a taj sportski motiv da svaki put budem bolji, da napredujem me je vukao kroz čitavu karijeru. Na početku priprema za velika takmičenja novinari nas uvek pitaju da li ima motiva za dalje dokazivanje. Pristalica sam toga da ko ne može da pronađe motiv ne treba da bude tu. Mislim da su zato individualni sportovi u tom smislu pošteniji, jer ne možeš bez motiva da praviš rezultat. U kolektivnom sportu kao što je vaterpolo nekad možeš i da se sakriješ, jer je ipak tu 13 igrača. Međutim, u vrhunskom sportu bez tog sportskog motiva nemaš šta da tražiš. Bilo kakva doza opuštanja je neprihvatljiva, jer te to kad tad dočeka. Onda kad nisi motivisan na pravi način bolje ti je da sediš kod kuće. Još jedna bitna stvar. Zadovoljstvo je vrlo opasno osećanje, i tu ne mislim samo na sport, već na bilo koju drugu sferu života. Kada ste previše zadovoljni i u sebi imate spoznaju toga šta ste sve osvojili, u tom momentu ste u velikoj opasnosti”.

Na njegove reči nadovezuje se Milan Aleksić:

“Postoje neke situacije koje se dešavaju na dnevnom nivou. Mogu biti nepravedne sudijske odluke, pa onda to nezadovoljstvo pokušavaš da kanališeš dodatnom motivacijom, da ne trošiš energiju na kukanje ili proteste. Ako to uspeš onda zaista možeš da brže zaplivaš, jače da šutneš u odlučujućim situacijama, ali i to se uči godinama, kroz iskustvo. Mislim da u sportu pronalaziš motive periodično, od utakmice do utakmice, ili od od sezone do sezone. Bar je tako u mom slučaju. Ne mogu da zamislim profesionalnog sportistu bez motiva da bude bolji od protivnika, da se čak ne takmiči sa samim sobom i sopstvenim mogućnostima u nekim trenucima. Ne znam kako bih igrao ako ne bi pronalazio motive, jer tu je zaista mnogo fizičkog napora. Malo je ludaka koji bi se toliko maltretirali bez motiva i nekog cilja. Opet, ti motivi su različiti. Zašto ne reći, nekom je motiv slava, nekom rezultat, a nekome i novac i to je sve legitimno. Svako pronalazi sebe i hrani svoju energiju nekim motivom”, konstatuje Aleksić.

Stručnjaci kažu da se kod svake individue razlikuju karakteristike (visina, brzina…) i sposbnosti (inteligencija, izdržljivost…). Motiv nije karakteristika, ali je uslov za poboljšanje sposobnosti. Sa druge strane, da bi se sposobnosti koristile na pravi način takođe je potreban motiv, koji može biti unutrašnji ili spoljašnji, a Sava Ranđelović je naveo situaciju koja ga je najviše motivisala u karijeri.

“Žargonski rečeno, klik se desio u Atini 2013. godine. Bio sam u to vreme član Crvene zvezde, igrali smo utakmicu sa Olimpijakosom koju smo koliko se sećam izgubili. Posle te utakmice sam imao prilično ozbiljan razgovor sa Andrijom Prlainovićem. Ne bih da pričam o tome šta mi je sve tom prilikom Prle rekao, ali taj razgovor na mene mnogo uticao i u velikoj meri je doprineo mojoj velikoj motivaciji i kasnijem daljem napretku u karijeri. Imao sam 19 godina i ogromnu sreću da sam za saigrača imao takvog velemajstora, ali i čoveka kakav je Prle. Uz te njegove savete sve mi je kreulo na bolje, kao da sam u tom trenutku nešto presekao i samo gurao napred. Meni je to zaista mnogo značilo u tim trenucima”.

I Dušan Mandić vratio je sećanje i ispričao svoja iskustva:

“U grupnoj fazi takmičenja na Olimpijskim igrama u Riju bilo je mnogo teško. Prolazili smo kroz razne emocije, ali smo i često međusobno sastančili, vodili smo brojne razgovore i onda je u četvrtfinalu sve krenluo onako smo želeli. Sećam se tog osećaja pred to finale u Riju. Nikada pre ni posle toga se nisam tako sećao. To je zaista poseban osećaj, motiv da se osvoji zlato bio je ogroman, bio sam pod nekim neverovatnim uzbuđenjem”, rekao je Mandić i onda dodao:

“Bio je još jedan momenat, a to je bilo u finalu Svetske lige u Beogradu. Žena mi je bila trudna, pred porođaj baš, i došla je na utakmicu. Osećao sam strašan nalet adrenalina, bio sam veoma motivisan jer je došla da me gleda u tom stanju i pruži mi podršku. Taj meč je po mnogo čemu bio specifičan, uz onaj nezapamćeni pljusak u finišu meča. Ulog je takođe bio veliki, borba za olimpijsku vizu i našu priliku da branimo zlato osvojeno u Brazilu”, konstatovao je Mandić.

Sva četvorica su veliki šampioni i kao takvi diskustovali su o tome da li se pobednik rađa, ili se on stvara u glavi, a da je u tom procesu upravo motiv presudan faktor.

“Pobednik se naravno stvara”, prvi će Prlainović.

“Svaka ličnost se izgrađuje od najranijeg detinjstva kroz odnos sa svojim roditeljima, zatim sa učiteljima, trenerima. Tako se stvara ličnost i taj pobednički duh ili mentalitet. Mislim da rođeni pobednik zvuči lepo samo za naslove u medijima i da to može biti samo umetnička sloboda novinara, ali to u stvarnom svetu ne postoji. Verujte mi, niko se ne rađa kao pobednik, on se polako stvara kroz odrastanje i to je mukotrpan proces. Neophodno je izgraditi ličnost u tom duhu da bi se jednog dana postalo pobednik. A, opet pobednik je prolazna kategorija. Znam mnoge sportiste koji su bili šampioni, a završili su neslavno. Znate, najteže je ostati pobednik. U stvari, najveći uspeh je da traješ, a to zahteva ogroman rad koji je opet sa druge strane čvrsto povezan sa tim motivom. E, kad toga nestane teško je biti pobednik”.

Mandić se u potpunosti slaže sa Prlainovićem:

“Postoji uvrženo mišljenje da se pobednik rađa, jer navodno svi mi imamo urođenu snagu ili karakter da se borimo ili ne. Mislim da sportisti, oni koji su došli do profesionanog nivoa imaju tu urođenu želju za dokazivanjem veću nego drugi. Ipak, ključan faktor je posvećenost treningu i istrajnost u tome da se dođe do vrha. Da bi se postao šampion put je veoma dug, i neophodni su ogromna volja, želja, istrajnost i odricanje. Mnogo toga se mora žrtvovati, slobodno vreme, neke sitne radosti koji su ljudima uobičajene nama nisu dostupne. Svi vide naše uzdignute ruke nakon neke pobede, ili odličja koja sijaju na gruidima nakon nekog takmičenja, ali ne razmišljaju kako ste do toga došli i koliko je bola i energije uloženo u sve to. To se ne postiže za samo desetak dana koliko traje jedno takmičenje, za to je potreban ceo život”.

Aleksić u svojoj opservaciji ide korak dalje:

“U sportu ne postoji prošlost u smislu da kad nešto osvojiš to ti po prirodi stvari sleduje na sledećem takmičenju. Zato stalno ističemo da prošlost u sportu ne postoji. Jednostavno od prošlosti se u sportu ne živi. Medalje nisu garant za uspešnu budućnost. Ako ne radiš nećeš osvojiti ništa, zato je motiv da guraš sebe napred iznova i iznova presudan. O uspesima može da se priča jedino kad se karijera završi, dok si igrač moraš samo da gledaš napred. Vrlo je surovo, kad nisi prvi padaš u zaborav, jer na tvoje mesto je došao neko drugi. Bez motiva i rada to ne može da se postigne. I verujte na reč, nije to nimalo lako”.

A kako u ovako otežanim uslovima svaki od njih pojedinačno pronalazi motivaciju:

“Pokušao sam da iz svega što se dešava oko nas izvučem nešto pozitivno. Rekao sam sebi da ovo može da bude prilika da se u potpunosti regenerišem i fizički i psihički od napornih sezona i utakmica godinama unazad. To mi je pomoglo da ostanem pozitivan. Sa druge strane, kao po automatizmu prilazim svakom treningu u kućnim uslovima. Jer, svestan sam ako ne budem radio na sebi da će povratak u bazen biti veoma težak i redovnim treningom želim sebi da pomognem”, istakao je Sava Ranđelović.

Mandić u glavi ima samo jedan cilj za koji kaže da mu je dovoljan pokretač:

“Potrebno je mnogo doslednosti i discipline da bi se sa podejdnakim žarom treniralo, pre svega zbog činjenice da još niko nema predstavu kada će se situacija normalizovati. Vlada potpuna neizvesnost i zato ništa ne može da se planira. Ali, kroz glavu mi stalno priolazi samo jedna misao, a to je da su sledeće godine ponovo Olimpijske igre i to je ono što mene pokreće. Imaćemo godinu dana više da se za to pripreprimo, i ja to želim da iskoristim na najbolji mogući način. To je moja pokretačka snaga. Olimpijske igre kao najveća svetska smotra sporta su nešto čemu sam makismalno posvećen, za to se trenira ceo život i ja želim da budem potpuno spreman”.

A kako provode slobodno vreme koga je bilo veoma malo prethodnih godina, je bilo posebna tema:

“Čitam mnogo više nego obično. Pogledao sam mnogo filmova, sigurno više nego u poslednje tri godine zajedno. Trenutno čitam knjigu „Solun, grad duhova“, knjiga koja govori o hrišćanima, muslimanima i jevrejima, njihovom odnosu u ovom grčkom gradu kroz pet vekova otomanske imperije”.

I Sava Ranđelović imao je svoju preporuku:

“Moram da priznam da spavam znatno duže nego inače i to mi baš prija. Vreme uglavnom provodim čitajući motivacionu literaturu. Najviše mi se dopala knjiga „Pazi kojeg vuka hraniš“, sastavljena je iz više priča, govori o sreći, puna je korisnih saveta, i upućuje na to da se ne osvrćemo na prošlost već da samo idemo napred i da se sve i te kako dešava s razlogom. Toplo je preporučujem jer će doprineti svačijoj instant motivaciji”.

Recept kako ostati motivisan i ovoj nesvakidašnjoj sitiaciji imaju i Aleksić i Prlainović:

“Ovo vreme kod kuće treba da se iskoristi na pravi način, da se rade stvari za koje nismo imali vremena ranije i u tome pronaći zadovoljstvo i lično ispunenje. Najbolji način da se održi motivacija je postavljanje kako malih, kratkoročnih ciljeva, tako i dugoročnijih planova. Težiti njihovom ispunjenju je zapravo najbolji motiv”, konstatovao je Aleksić, a potom poentirao Prlainović:

“Nisam shvatio tragično ovo što se dešava, jer sam baš u ovom periodu zapravo i pronašao neku novu motivaciju. Mnogo sam razmišljanju o vremenu provedenom sa bližnjima i toj vrednosti. S obizirom da je ovaj perod nesvakidašnji iskorak iz svakodnevnice, pokazao se kao odličan trenutak u kome motivaciju pronalazim u želji za potencijalnom promenom fokusa nakon što se sve ovo završi. Treba izvući pouke, krenuti napred pozitivnim mislima i postaviti sebi neki novi cilj”.

Za ljubitelje sporta i vaterpola i svim navijačima u Srbiji, naši vaterpolisti imali su jedinstvenu poruku:

“Da se čuvaju i pre svega ostanu zdravi. Da održavaju fizičku kondiciju, jer je to u ovako teškim momentima veoma bitno za psihu i deluje kao sjajna antistres terapija. Za sportske događaje ćemo morati da se strpimo još malo, ljudi će se još više uželeti utakmica, a mi vaterpolisti ćemo se potruditi da ih obradujemo još koji put”, poručili su uglas Prlainović, Aleksić, Mandić i Ranđelović.

Kao i svi veliki šampioni kada se nađu pred preprekom, i ovi vaterpolisti u ovom izazovnom periodu primenjuju iste vrednosti koje dele sa UNIQA osiguranjem, koje su zajedno razvijali u reprezentaciji kao saigrači, a koje im pomažu da ostanu motivisani kod kuće. Istrajnost, posvećenost, vera u uspeh i večno pitanje – šta možemo da uradimo bolje?