Foto: Pixabay/pixel2013Danas kada se fudbalske utakmice nameštaju iz interesa, zbog velikog novca, i preko kladioničarskih lobija, potpuno je u zaborav pao period iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka, kada su se mečevi na svim nivoima nameštali zbog tako zaboravljenog – sportskog prestiža i iskazivanja moći ljudi okupljenih oko sporta.
I tada je bilo političara, kockara koji su bili „sponzori“, a većina klubova po srpskim provincijama živela je od tombole, na kojoj su fudbaleri zarađivali svoje igračke honorare.
Nekadašnji član upravo Dinamo Vranja (ime poznato redakciji) naveo je da se u vreme pred raspad Jugoslavije retko igralo po principu „tri za tri“ – mi vama trojku na jesen, vi nama vraćate trojku na proleće. Igralo se za keš, video-rekordere koji su onda bili teško nabavljani i koštali i preko tri hiljade evra.
– Najviše su profitirali klubovi iz kojih su u to vreme stajale velike kompanije sa reprezentativnim imenima na prostoru bivše Jugoslavije. U okviru Kompanije Jumko postojao je ženski fudbalski klub, koji je nastao posle velike afere i hapšenja više lica iz muškog tima koji je potom brzo rasformiran. Najmanji problem je bio da sudijska trojka dobije komplet odeće od čarapa do kravate i odela, a bilo je i zahteva da se arbitru, ako je utakmica izuzetno važna, obezbedi recimo šporet na čvrsto gorivo i devojka za jednu noć – potvrđuje naš sagovornik.
Gotovo svi fudbaleri koji su tada igrali u Drugoj ligi SFRJ koja je imala četiri grupe (Istok, Zapad, Sever, Jug) bili su najmanje profesionalci. Imali su stipendije a klubovi poput Dubočice, Bora, Majdanpeka, Sutjeske iz Nikšića, Poška iz Dubrovnika, Leotara iz Trebinja bili su vezani u najvećoj meri za lokalnu industriju i gradske (po pravilu) komunističke vlasti.
– Nekada se sudilo u korist domaćina za flašu dobre rakije i ručak, a onda su se pojavili ljudi pre svega iz sudijskih organizacija koji su „podigli lestvicu“. U Niškoj zoni su tadašnja dva boda koštala šest metara ogrevnog drveta i muzičkog instrumenta u obliku harmonike dugmetare. Kvarenje je počelo kao benigni karijes, a onda je eskaliralo do ogromnih suma novaca.
Izveštači sa tih utakmica u prvom redu „Sporta“, Niških „Narodnih novina“ i lokalnih radio-stanica obično su za „pojačanu“ ocenu glavnom sudiji (koji se tada jedino ocenjivao u štampi) bili nagrađivani ručkom ili večerom. O letovanjima se nije ni pomišljalo, a „keš“ je bio redak i opasan, pogotovu u vreme kada se radilo o Dojče markama.
– Fudbalske sudije su bili radnici iz Udruženog rada. Obično skromnog imovinskog statusa, pa im je ručak ili neka „čast“ od 50 do sto maraka bio velik „kao kuća“. Sve se promenilo raspadom SFRJ. Delili su se kompleti odeće i obuće, mašine za pranje veša, kućni etisoni, za supruge, kćerke, unučiće. Bio je to savršeno uhodan sistem – zaključuje sagovornik koji čak ni više od tri decenije od raspada još uvek insistira na anonimnosti u strahu od moguće odmazde.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
