Kakva je budućnost ženske odbojke u Srbiji: Sve više igračica, sve manje talenta

Nakon što su se izborile za svetsko zlato prošle godine, srpske odbojkašice odbranile su i titulu evropskog prvaka pre mesec dana, a sve sa ambicijom da se popnu na tron 2020. na Olimpijskim igrama u Japanu. Lestvica je malo je reći visoko postavljena, a mogu li generacije koje dolaze dobaciti do nje zavisi od mnogo faktora.

Na pitanje kakva je budućnost ženske odbojke u Srbiji sagovornici Danasa odgovaraju sa umerenim optimizmom. Kako kažu, dobro je što je odbojka popularan sport među devojčicama (prema nekim procenama na jednog mladog odbojkaša dolazi šest odbojkašica), ali masovnost sama po sebi niti rađa kvalitet, niti doprinosi razvoju igrača. Upitna stručnost trenera koji rade u školicama sporta, neujednačen sistem rada, večiti manjak novca u klubovima koji bi trebalo da budu rasadnici talenata, nedostatak istinske posvećenosti sportu, sve to zajedno jesu signali za zabrinutost.

Srpska reprezentativka, osvajačica svetskih i evropskih medalja sa nacionalnim timom i klubovima Milena Rašić ipak kaže da se „potajno nada da odbojka u Srbiji ima budućnost“

– Bilo bi lepo da se pojavi ta sledeća generacija koja će nastaviti ovim stopama i koja će se ugledati na jednu Maju, Brankicu, Tijanu… – dodaje Rašićeva.

Ona dalje objašnjava da sve počinje od samih igračica i njihove posvećenosti- „Želju, volju, svest da postoje velika odricanja, na sve to moraju biti spremne od samog starta“. Međutim, to je tek početak, a da bi talenat bio prepoznat i razvijen potreban je dobar trener.

– Mi smo imale sreću da smo od samog početka radile sa izuzetnim trenerima, da smo od svakog narednog imale da naučimo nešto novo. Sigurno je da i danas ima nekih trenera, naslednika starijih kolega Aleksandar Vladisavljev od kojih može dosta da se nauči. Treba vremena da se sve kockice slože da dobijemo jednu generaciju poput ove.

Kockice se slažu od najmlađih kategorija a upravo među njima postoji „sve manje kvaliteta“, kaže trener Marijana Boričić, koja 13 godina vodi mlađe nacionalne selekcije Srbije sa kojima je osvojila brojne medalje na evropskoj sceni.

– Sa jedne strane, mlađe generacije imaju bolje fizičke predispozicije u smislu visine i snage, što je dobro za odbojku, ali motorički su sve slabiji i slabiji. Mladi prosto nemaju prirodan način kretanja koji se stiče u detinjstvu pa nam se dešava da su nam sada juniorske selekcije slabije nego što su bile kadetske pre desatak godina. U juniorskom timu bi trebalo već da se jasno vidi ko će doći do seniora, tako je bilo sa generacijom 1990, ali sada to više nije slučaj. Druga stvar koju svi primećujemo je manjak pravih motiva za bavljenje sportom. Umesto ljubavi prema sportu, kretanju, takmičenju kao pokretačima sada decu motivišu želja za slavom, novcem – objašnjva Boričićeva.

Po njenim rečima na ruku nam ne ide ni način na koji je odbojka promovisana među decom.

– U odbojci nikad više školica nismo imali a nikad manje kvaliteta. Insistira se na masovnosti. Računa se da će kvantitet dati kvalitet. Međutim to se ne dešava. Školice odbojke su se svele na skupljače novca. Ubace što veći broj dece u salu i onda se treninzi svode na rekreaciju. Ne poklanja se dovoljno pažnje ni pojedincima ni detaljima. Sa decom često radi nedovoljno stručan kadar. Prosto daju početnicima da se bave sa decom a zapravo ključ u tom uzrastu je da se radi sa što iskusnijim trenerima – kaže Boričićeva.

NJeno mišljenje deli i trener Crvene zvezde Aleksandar Vladisavljev koji ističe da su „školice sporta postale igra i zabava a nema finalnog proizvoda“.

– Odbojka je veoma popularan sport među devojčicama tako da mi nemamo problem sa masovnošću. Imamo problem sa izvlačenjem kvaliteta. Mi smo mala zemlja i ne možemo da se poredimo sa Rusijom, Turskom, Kinom, Amerikom… Mi moramo biti mnogo bolji od njih u stvaranju igrača a tu sad nastaje problem – smatra Vladisavljev.

Sagovornik Danasa kao poseban problem vidi i neujednačen sistem rada sa mlađim kategorijama.

– Klubovi nisu usmereni na izgradnju igrača već na samopromociju. I mi onda imamo problem kada se recimo te najbolje mlade igračice okupe u kadetskoj selekciji. Svaka od njih radi po različitim programima u svojim klubovima a opet u nacionalnom timu treba da se radi po nekom drugom sistemu. Za budućnost ženske odbojke presudno je da se uspostavi sistem u radu sa mlađim kategorijama. U tom kontekstu nama treba jedan trenažni centar. Postoji obećanje da će gradnja početi sledeće godine. U takvom centru bi mogli da se okupljaju nacionalni timovi sa kojima bi se tokom cele godine radilo po istom sistemu – zaključuje Vladisavljev.

Državni klubovi se kite tuđim perjem

Pred daju početnicima da se bave sa decom a zapravo ključ u tom uzrastu je da se radi sa što iskusnijim trenerima sednik jedne od najmasovnijih škola odbojke „Lucky star“ Dalibor Lalovac kaže da su kritike na rad privatnih škola odbojke neosnovane. „Naša masovnost je njima trn u oku. Cela priča se svodi na jaz između privatnih i državnih klubova. Oni misle da mi uzimamo novac a oni nama otimaju igrače i onda se kite našim perjem. Mi smo pokretači i promoteri odbojke. Pri tome mi ne radimo samo sa talentovanom decom već radimo sa svakim detetom koje želi da se bavi odbojkom, i to je velika razlika između nas“, ističe Lalovac. On objašnjava da Lucky star trenutno u školi ima oko 500 dece i 200 igrača i igračica u svim selekcijama, što pokazuje da su roditelji zadovoljni sistemom rada.

Ruža uvek procveta

Marijana Boričić ističe da „čak ni u ovoj situaciji ekstremni talenat ne može biti izgubljen“. „Ja uvek kažem- Ako je ruža, procetaće“. Jedna Tijana Bošković neće biti izgubljena čak ni u ovakvom radu. Ali ako govorimo o nekome ko ima potencijal da postane prosečan ili malo iznad proseka igrač, ako se sa takvim detetom ne radi na pravi način, onda su dobre šanse da se neće razviti“.

Potrebna pomoć države

Aleksandar Vladisavljev upozorava da je finasijska situacija u mnogim klubovima alarmantna.

„Ove godine samo se Vojvodina prijavila za evropska takmičenja. Ostali klubovi su jednostavno odustali jer prosto nemaju novca a računaju da neće moći da naprave neki značajniji rezultat. I onda nam se dešava da se takmičimo u zatvorenom krugu a treba da izađemo napolje jer tako možemo da se razvijamo.“