Šta će biti sutra: Kakva je sudbina ekipnih sportova u Srbiji i možemo li do medalja na Olimpijskim igrama?

Još nestvarnije zvuči podatak da su fudbaleri bili glavni aduti za osvajanje medalja i na sledeće tri Olimpijade. Posle srebrnih medalja 1952. i 1956, u Rimu su 1960. godine Šoškič, Jusufi, Durković i Galić osvojili zlato.

Nažalost, do sledeće medalje čekalo se 28 godina, do Igara u Los Anđelosu kada, su pod vođstvom selektora Ivana Toplaka i trenera Ivice Osima, Dragan Stojković Piksi, Mehmed Baždarević, Srećko Katanec, Milko Đurovski, Stjepan Deverić, Bora Cvetković i ekipa osvojili bronzanu medalju.

Fudbalerima su se na pobedničkom postolju 1952. godine u Helsinkiju pridružili vaterpolisti (srebro).

Ubrzo su na Igrama medalje osvajali i košarkaši i košarkašice, rukometaši i rukometašice i odbojkaši i odbojkašice. Kolektivni sportovi postali su zaštitni znak jugoslovenskog (srpskog) sporta, od njih smo uvek očekivali i, uglavnom, dobijali medalje.

Tako je ostalo sve do danas, do Pariza 2024.

Šta će biti sutra?

Košarkaši i basketaši su u najužem krugu favorita, vaterpolisti i odbojkašice bi mogli da nas prijatno iznenade, dok bi osvajanje medalja odbojkaša i košarkašica bilo ravno senzaciji.

Ono što ne valja je činjenica da će ovo biti, najverovatnije, poslednje Igre na kojima učestvuju Jokić, Bogdanović, Milutinov, Avramović,…

Predstoji smena generacije, slično kao što je to bilo sa vaterpolistima posle Tokija.

Od tog šoka se još nisu oporavili i samo zahvaljujući „veteranima“ Mandiću i Jakšiću izbegnut je poraz od Japana.

Kod odbojkaša je istovetna situacija – Podraščanin, Atanasijević, Kovačević, Ivović,… odlaze, a novi igrači se ne rađaju, to jest stvaraju, preko noći.

Fudbaleri su poslednju medalju osvojili 1984, a na istim Igrama rukometašice i rukometaši su osvojili zlatne medalje i – nikad više. Plašim se da istu sudbinu čeka ostale ekipne sportove u Srbiji.

Da biste ostvarili vrhunske rezultate u pojedinačnoj konkurenciji dovoljno je „samo“ da uz vrhunski talenat imate i sreće da naiđete na „pravog“ trenera – Ivana Španović i Milica Mandić, ili da su vam roditelji ujedno i treneri – Angelina Topić i Adriana Vilagoš.

Međutim, za kolektivne sportove potrebno je da se slože mnoge kockice da bi se stvorio idealan mozaik.

Da bi se do toga došlo potrebno je, za početak da Vlada Srbije, na preporuku Ministarstva sporta, napravi dugoročan plan i program rada.

Da se, na primer, školske sale vrate đacima a ne da se izdaju privatnicima, da se svoj deci u osnovnim školama omogući besplatno bavljenje sportom, a onima koji odluče kasnije da se aktivno bave sportom to omogući uz stručan nadzor, da bi neko bio dobar trener nije dovoljno samo to što je bio dobar fudbaler, košarkaš… mora imati i adekvatnu diplomu, licencu.

Poslednjih decenija država je, uredbom Vlade, ili naredbom predCednika, ne znam kako je to regulisano Ustavno, ali mislim da znam kako je u praksi, nagrađivala „gotov proizvod“ (vrhunske sportiste), umesto da ulaže u budućnost.

Nastavi li se sa tom praksom, neće imati više sa kim da se slikaju, koga da nagrađuju.

Najnovije informacije o dešavanjima na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. možete pratiti OVDE.