„Kataklizmični prizori… Čovek u takvim situacijama može samo da guta knedle i moli se bogu“: Aleksandar Stanojević svedoči o posledicama zemljotresa u Turskoj

Aleksandar Stanojević živi daleko od teritorija pogođenih razornim zemljotresom, ali neprestano prati sve što kroz prolazi nesrećno stanovništvo u oblastima gde su se čitavi stambeni blokovi, rano ujutro ovog ponedeljka, rušili kao kule od karata. A tlo još podrhtava i otežava potragu za preživelima.

„Noć pre strašnog zemljotresa proveli smo u aerodromskoj zgradi, pa u avionu, jer nas je veliko nevreme sprečavalo da poletimo iz Konje za Istanbul, na utakmicu sa Fenerbahčeom. Kada smo sleteli dočekala nas je vest o… Verujte mi, teško mi je i da pričam o tome što gledam ovih dana, bez obzira što sam sa mojim saradnicima i ekipom na bezbednoj daljini.

Još u toku jednog od najcrnjih ponedeljaka u istoriji ove divne zemlje vratili smo se autobusom u naš grad, ali sve vreme smo pričali i još pričamo samo o tragediji hiljada i hiljada ljudi. Ostati u nekoliko sekundi bez najmilijih, doma, posla… Kataklizmični prizori, potresne priče, haos, crne prognoze… Prosto, nemam reči da opišem šta se ovde dešava“, svedoči za Danas bivši strateg Partizana.

Prvo što je uradio sa svojim pomoćnicima bilo je stupanje u kontakt sa bivšim igračima crno-belih, Lazarom Markovićem i Markom Jevtovićem, jer su od prošlog leta obojica na privremenom radu u Gazijantepu.

„Kada smo čuli imena stradalih gradova najvažnije nam je bilo da proverimo jesu li Markec i Marko živi, zdravi i na bezbednom. I jesu li njihovi najmiliji sa njima. Pao nam je kamen sa srca kada je stigla poruka od Lazara, sticajem srećnih okolnosti na mini odmoru u Antaliji, jer im je trener dao par dana voljno posle subotnjeg meča. Ne smem ni da pomislim na drugačiji scenario…“.

Nekadašnjem treneru više kineskih klubova, grčkog PAOK-a i Makabija iz Haife bilo je mučno i gledati neke od svojih fudbalera rodom iz razorenih krajeva, dok očajnički pokušavaju da stupe u kontakt sa njihovim porodicama i familijom. Da prati vesti o kolegama sportistima, takođe.

„Čovek u takvim situacijama može samo da guta knedle i moli se bogu, u sebi, da će sve proći dobro. I jeste, hvala nebesima. Momci su i dalje uznemireni, ali spokojniji posle saznanja da nisu izgubili nikog od najmilijih. A, onda vidiš trenera Hataje kako plače i moli za pomoć, čuješ za smrt njegovog golmana, pratiš izvlačenje Atsua… Toliko bola i tuge na sve strane…

I jedno veliko naravoučenije svima nama. Odavno sam svestan prolaznosti ovozemaljskog života, ali turska tragedija me je podsetila koliko smo svi mali i ranjivi. Bukvalno, danas jesi a sutra već nisi. Ma, za minut te nema… Nebitno ko si, šta znaš, koliko imaš… Smrt vreba svakoga i iza svakog ćoška. Nadam se da nije stigla sve te nesrećnike još zarobljene ispod ruševina, jer se govori o hiljadama nestalih zgrada“,

U uslovima vanrednosg stanja i sedmodnevne državne žalosti, nikome u Turskoj nije do sporta, pa ni našem sagovorniku. Iako zna da život mora da ide dalje i da je normalizacija stanja svima u interesu.

„Sutra ćemo odraditi prvi trening posle zemljotresa, jer prvenstvo u nekom trenutku mora biti nastavljeno, a nama je preko potrebna pobeda. Profesionalci smo, to nam je posao, ali glave su nam pune strašnih scena a ne fudbalskih razmišljanja. Nehumano bi bilo isključiti televiziju i telefon, nastaviti da radiš i živiš kao da nekoliko stotina kilometara od tebe ljudi masovno ne umiru i pate“, poentira Stanojević.