Katastrofa u režiji Partizana, TSC-a i Čukaričkog

Delovalo je da smo se mnogo uzleteli tokom prošle sezone koja je bila naročito važna, jer je srpski klupski fudbal, zahvaljujući, pre svega, odličnim rezultatima Crvene zvezde u proteklih pet godina, dobio mogućnost da kao 11. prvenstvo na UEFA rang listi potencijalno ima čak pet klubova u grupnoj fazi Lige šampiona, Lige Evrope, odnosno Ligi konferencija.

TSC i Čukarički iskorisitli su rezultatsko srozavanje Partizana da se domognu mesta u kvalifikacijama za Ligu šampiona, odnosno Ligu Evrope, dok je Vojvodina imala mogućnost da se domogne mesta u Ligi konferencija. Čak ni to što imaju zagarantovana mesta u Ligi Evrope (TSC) odnosno Ligi konferencija (Čukarički) nije bilo dovoljno da gazde klubova ulože više novca i porade na tome da dovedu pre svega brže i fizički snažnije igrače koji imaju milionsku cenu na fudbalskom tržištu.

Umesto da datu mogućnost iskoriste da osetno pojačaju svoje ekipe, ulože više novca TSC i Čukarički su pokušali da na vickast način krenu u evropska putešestvija. Angažujući mahom već viđena superligaška imena ili strance osrednjeg kvaliteta počeli su u kvalifikacije za Ligu šampiona i Ligu Evrope na način da su delovali nalik simpatičnom bucku koji je nedovoljno obavešten krenuo na kurs za manekena.

Partizan je barem pokušao da napravi bolju ekipu, osveži linije tima i bude kompetitivniji. Zamišljeno, pak, nije sproveo u delo jer se ispostavlja da su gotovo sve novajlije „roba sumnjivog kvaliteta“.

Ono što su sinoć priredili svojim navijačima ali i srpskoj fudbalskoj javnosti, pokazatelj je trenutnog stanja i kvaliteta, odnosno dokaz da Srbija jednostavno nema takmičenje koje može da produkuje više od dva tima dovoljno kadra da budu iole kompetitivna u međunarodnim okvirima.

Poražavajuće zaista deluje da je od starta kvalifikacionog ciklusa srpski fudbal doživeo katastrofu u formi jedne pobede i čak sedam poraza uz nestvarno lošu gol razliku 6:21. Obrazi fudbalera i rukovodilaca Vojvodine, Partizana, TSC-a i Čukaričkog trebalo bi ozbiljno da bride jer su u ukupnom zbiru uspeli da zabeleže samo jedan trijumf i to crno-beli u prethodnom kolu kvalifikacija za Ligu Evrope protiv slabašnog Sabaha.

TSC je ispao od Brage, Vojvodina od APOEL-a, a isto čeka Čukarički protiv Olimpijakosa i Partizana protiv Nordsjelanda nakon katastrofe istorijskih razmera i debakla u predgrađu Kopenhagena (5:0).

TSC je bio nedorastao protivnik portugalskoj Bragi, pogotovo u revanšu, kada je za uvodnih 20 minuta primio čak četiri gola. Da stvar bude još teža, Panatinaikos je u narendom kolu kvalifikacija pokazao da Braga baš i nije toliki bauk, iako je, nesporno, kvalitetna ekipa.

Nedeljiv je utisak da je klub iz Bačke Topole tokom leta pokušao da prevari fudbalsku javnost prividnim manevrima na tržištu, verujući da može da za sitno pazari, a kupi kvalitetnu robu – kao na nekom buvljaku. Na prodaji Petra Ratkova u Salcburg i garantovanim mestom u Ligi Evrope, TSC je zaradio čak 10 miliona evra ali na pojačanja nije želeo da potroši ni deseti deo pomenute sume. Sa takvim stavom i razmišljanjem bilo je negde potpuno logično da učešće u kvalifikacijama za plasman u Lgu šampiona završi već na prvom stepeniku.

Sličan vic pokušao je da proda i Čukarički, samo u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Iako Olimpijakos više nije najbolji klub u Grčkoj, naprotiv, i uprkos tome što se nalazi u jeku rekonstrukcije ekipe za tekuću sezonu (Oli traži napadača, golmana, zadnjeg veznog…) sinoć je za Čukarički izgledao kao tim kadar da se nadmeće sa najboljima u Ligi šampiona.

Belo-crni su na nepravedan način smenili Dušana Kerkeza posle prvog remija u Superligi Srbije. Ispostaviće se tačnim čaršijske priče da Vladimir Matijašević, sportski direktor kluba, nije previše cenio trenerske kvalitete stručnjaka koji je za njegovog naslednika Igora Matića ozbiljan fudbalski znalac, barem ako se gleda kroz prizmu trenerskog iskustva, s obzirom na to da ga Matić jednostavno nema.

Sam trenerski početak za Matića je pravi horor film. Prvo je na debiju deklasiran od debitanta u Superligi IMT-a (0:3) a potom je u Atini potpuno promenio formaciju, poziciona rešenja u startnoj postavi, pomirivši se sa činjenicom da je klub dan pred meč u Atini prodao jedinog klasičnog centarfora – Badamosija (3:1). Umesto da investira novac dobijen od transfera Đorđa Petrovića u Čelsi (3,2 miliona evra), Čukarički je rešio da transferiše jedinog napadača i to za nekih milion evra.

U međuvremenu je tokom leta dovodio igrače bez obeštećenja, od kojih većina uopšte nije dovoljno kadra da konkuriše za startnu postavu.

Istom logikom su se vodili i u Vojvodini, iako je njihov predsednik Zbiljić, sada se može reći potpuno neozbiljno i populistički, najavljivao velike rezultate. Naravno, usled lošeg početka sezone, odmah je smenjen Radoslav Batak, iako je sam Zbiljić tokom leta poručivao kako ima veliko poverenje u darovitog stručnjaka.

Partizan je posebna priča, još tragičnija sa aspekta rezultata i igre, ali su crno-beli, za razliku od TSC-a, Čukaričkog i Vojvodine barem pokušali da zaista naprave rekonstrukciju ekipe, dovedu pojačanja i ulože novac (za transfer Saldanje izdvojeno 1,3 miliona evra).

U svakom slučaju, pomenuta „četvorka“ se zaista obrukala na međunarodnoj sceni, tokom kvalifikacija za Ligu šampiona, Ligu Evrope i Ligu konferencija nateravši fudbalske pregaoce u zemlji da se probude iz letnjeg sna i shvate da vicevi i šibicarenja u Evropi ne prolaze.