Foto: Privatna arhivaNe postoji bolji i lepši način nego da se jedan važan trofej osvoji u odlučujućoj utakmici, pa još na gostovanju. Dogodi li se da tako veliki događaj začinite golom, onda znate da vreme provedeno u tuđini nije bilo uzaludno.
Sve to doživeo je Semir Hadžibulić (33) na oproštaju od inostrane karijere i Farskih Ostrva. Sa Klaksvikom, jednim od tri najpoznatija kluba ove malene zemlje, krajem oktobra stigao je do titule šampiona, 17. u klupskoj istoriji, ali prve posle dugih 20 godina apstinencije. Igrač sredine terena, koji je navijačima Novog Pazara ostao u najlepšoj uspomeni iz nezaboravnih superligaških dana, tako se na najverovatnijem završetku dugačke internacionalne karijere zlatnim slovima upisao u fudbalske knjige ove ostrvske države.
Titula je osvojena u duelu biti ili ne biti?
– Kao gosti pobedili smo B36 iz Toršavna, glavnog grada države, sa 3:0. Bilo je to poslednje kolo u kome nam je odgovarao i nerešen rezultat. Dao sam gol za 2:0, u za farske prilike nezapamćenom ambijentu pred 7.000 ljudi, od tog broja polovina su bili naši navijači. Na neki način vratilo mi se ono što sam nekoliko godina ranije izgubio u Gruziji. U poslednjem kolu moj Dinamo iz Tbilisija ostao je bez titule, jer smo gol od Zestafonija primili u nadoknadi vremena.
Pobeda i osvajanje šampionata burno su proslavljeni?
– Farska Ostrva su jedna prelepa zemlja, nedostaju joj sunčani dani da bi ljudi živeli mnogo opuštenije. Kiša i vetar su svakodnevna pojava u zemlji gde su ribolov i ovčarstvo glavna privredna grana. Na osnovu klimatskih uslova moglo bi se reći da nisu znali da proslave titulu, naprotiv. Nosili su me na ramenima, kao i ostale igrače, dajući do znanja koliko im titula znači.
Da li je to je najveći uspeh Klaksvika za četiri godine provedene u klubu?
– Dolazio sam do polufinala i finala Kupa, bio vicešampion sa jednim bodom zaostatka za prvakom Vikingurom, letos smo u pretkvalifikacijama i prvom kolu kvalifikacija za Ligu Evrope izbacili Tre Fiori iz San Marina i litvanski Riteriai, da bi onda namučili Lucern. U gostima je bilo 2:0, kod nas su nam dali gol u 95. minutu za pobedu 1:0. Ranijih sezona imao sam čast da igram u Atini protiv Olimpijakosa pred 30.000 gledalaca, slično je bilo u Stokholmu sa AIK-om, kao i Žalgirisom. Kad sve saberem iza mene je više od 20 utakmica u evropskim kupovima.
Kod nas se o fudbalu na Farskim Ostrvima zna malo?
– U svakom od 10 klubova Premijer lige je šest – sedam stranaca. Uglavnom dolaze mladi danski drugoligaški igrači, kojima je to odskočna daska u karijeri, ali ne zaostaju ni fudbaleri koji su se već oprobali u najjačoj norveškoj i danskoj ligi. Igra se klasičan ostrvski fudbal, sa više duela i sa dosta dugih lopti, što od igrača zahteva maksimalnu fizičku spremnost. Pored mene u Klaksviku su ove sezone bili bivši igrač Novog Pazara Deni Pavlović i Crnogorac Boris Došljak.
Evropa je osim Klaksvika upoznala i dva kluba iz glavnog grada Toršavna, HB i B36?
– To su klubovi sa najviše titula, sledi ih moj Klaksvik. Za HB Toršavn navijaju uglavnom imućniji stanovnici Ostrva. Osim ova tri kluba van Farskih Ostrva dosta dobro se kotiraju Runavik i Vikingur.
Ostavili ste dubok trag u fudbalu Farskih Ostrva. Znali su to da nagrade?
– Dve sezone biran sam za najboljeg igrača lige, proglašavan za najboljeg veznog igrača, u Klaksviku sam stekao zvanje legende kluba. Odigrao sam preko 100 utakmica i postigao 10 golova, ove sezone zbog odsutnosti u prvom delu nastupio sam na 9 utakmica u kojima sam dao dva gola. Kako su za njih prezimena sa naših prostora teška za izgovor, na mom dresu je pisalo Semir. Iznenadio sam se kada je zvanični spiker na stadionu na mom oproštaju skoro tečno izgovarao prezime Hadžibulić. Prvo je zamolio sve prisutne da ustanu, onda je deset puta izgovorio Semir Hadžibulić, s tim da je posle svakog njegovog obraćanja čitav stadion horski ponavljao moje ime i prezime. I sad se ježim od pomisli na taj događaj.
Ipak ste i pored tolike pažnje i popularnosti doneli odluku da je vreme za odlazak sa Farskih Ostrva?
– Otac sam četvoro dece. Do pre godinu dana porodica je bila sa mnom na okupu. Stvari su se izmenili, ćerka je u šestom razredu, sin bi trebalo da krene u prvi, a ja sam pre svega porodičan čovek, a i planirao sam da život nastavim u Novom Pazaru. Želim da karijeru završim u Novom Pazaru. Vidim da se publika ponovo vratila na stadion. Otkako sam u inostranstvu subotom nisam mogao da dočekam snimak utakmice na RTV NP. Mislim da sam svaku odgledao
U zemlji jedini klub čiji ste dres nosili je Novi Pazar, van granica Srbije promenili ste deset država, najviše klubova u Albaniji?
– Ne verujem da postoji igrač iz Novog Pazara koji je prošao takav fudbalski put. U svaku od zemalja odlazio sam dogovarajući se sa inostranim menadžerima. Sam sebi sam čistio putanju. Igrao sam u Škendiji iz Tetova, Apoloniji, Besi i Vlazniji (Albanija), Dinamu iz Tbilisija (Gruzija), Doksi (Kipar), Al – Tadamonu (Kuvajt), Čeliku iz Nikšića, Mladosti iz Velike Obarske (BIH) i Klaksviku.
Mnogo je uspomena iz tog perioda.
– Nigde nisam zatvorio vrata. Zanimljivo je da sam samo na početku karijere na debiju za Novi Pazar protiv Šumadije 1903 kod trenera Slobodana Kustudića sa 16,5 godina igrao u Srpskoj ligi, potom i u drugoj. Sve ostalo vreme proveo sam kao superligaški igrač. Odigrao sam preko 300 utakmica u inostranstvu i nikad nisam bio igrač za klupu. Zdravlje me je poslužilo, ne pamtim da sam se ozbiljnije povređivao, ali to je i zato što sam uvek veliku pažnju posvećivao fizičkim pripremama. Stekao sam brojne prijatelje širom Evrope i sveta, tako da dnevno dobijam najmanje po desetak poruka preko Fejsbuka od igrača sa svih kontinenata. Mnogi od njih traže da im pomognem u pronalasku kluba, što i dalje rado činim.
Nigde kao u Novom Pazaru
Prošao je Hadžibulić tolike zemlje i klubova, ali nigde kao u Novom Pazaru nije naišao na ambijent koji stvaraju navijači na Gradskom stadionu. „Debitovao sam u Super ligi 2011. godine, u pobedi nad Slobodom 4:0, kod trenera LJubomira Ristovskog. To se ne zaboravlja, bio sam i strelac jednog gola, jedinog koji sam dao u Super ligi. Pamtim velike duele sa Zvezdom i Partizanom iz kojih smo izlazili neporaženi. Otišao sam godinu dana kasnije, jer situacija u klubu nije bila baš zlatna, a i dugovanja prema meni su narasla. Gde god da sam vani igrao pokazivao sam video klipove sa Pazarovih utakmica. Drugačije je kad igrate u takvom ambijentu, ja sam u inostranstvu uvek davao sto odsto na svakoj utakmici, a u Pazaru igrate srcem i sa 200 posto mogućnosti!“, rezonuje Hadžibulić.
Neću u trenere
Hadžibulić i po završetku karijere najverovatnije ostaje u fudbalu, ali ne kao trener.
Rad sa decom je ono što me privlači i zato i jesam angažovan u Akademiji Kerver u Novom Pazaru. Sebe ne vidim kao trenera u seniorskim kategorijama. Struku jako poštujem, posebno moje prve učitelje Radojicu Milojevića i Fikreta Grbovića. Iz inostrane priče veliko poštovanje imam prema Aleksu Garsiji. Trenirao me je u Dinamu iz Tbilisija u koji je došao iz Barselone B. Od tog čoveka sam mnogo naučio, voleo je u pripremi utakmica da po tri sata pušta snimke Barsine igre pokazujući kako se igrač kreće sa loptom i bez nje – podsetio se jednog od svojih trenera Hadžibulić.
Gde god da sam bio nekog sam vodio sa sobom
Reč Semira Hadžibulića bilo gde da je igrao imala je snagu. Na njegovu preporuku mnogo igrača iz Novog Pazara i sa bivših jugoslovenskih prostora pronašlo je inostrani angažman. „Na Farskim Ostrvima igrali su Ahmed Mujdragić, Ibrahim Arifović, Miloš Budaković, Deni Pavlović, svojevremeno sam u Albaniju povuka Seada Hadžibulića, Kenana Ragipovića i Ibrahima Ferizovića, na moju preporuku u Apoloniju je došao trener Esad Karišik, teško je i setiti se svih imena, da ne govorim o brojnim igračima iz Srbije, BIH, Crne Gore i Hrvatske kojima sam pomogao da se udome. Nikada nisam gledao na fudbal tako da samo ja treba da imam sve, a drugi ništa. Možda mi je takav odnos i pomogao da imam karijeru s kojom mogu da se ponosim“, zaključuje Hadžibulić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
