Amerikanci su se sapleli u četvrtfinalu, i to po viđenom nije veliko iznenađenje.
Najpre, što su odigrali skoro celu utakmicu bez centara i tako Goberu, inače defanzivno dominantnom i u NBA, omogućili da bude i ključni igrač u napadu. Što ofanzivnim skokovima, što navlačenjem protivničkih igrača na „lou post“ i time otvaranje prostora za otvorene šuteve. Samim tim potpuno su izgubili unutrašnju igru i sveli se na „jedan na jedan“. I konačno, nijedan od njihovih igrača nije nosilac igre u svom NBA timu, pa ni Mičel i Smart kao plejmejkeri, a igrači na poziciji 1 su do sada bili presudni tegovi na vagi.
I to kod svih polufinalista. Da krenemo od Furnijea koji je na ovom nivou i otkrovenje. Čovek koji pokriva pozicije od 1 do 3, koji je odličan u kontaktu, snažan i sa odličnim šutem. U tandemu sa De Koloom koji je pravi kompjuter, koji u pravom trenutku nalazi idealna rešenja, delovali su zaista moćno. Peti Mils je kapitalizovao svoju prednost što u San Antoniju radi sa Gregom Popovičem, koji je etablirao miks evropske i NBA košarke. Zato se lako prilagodio i terenu, i pravilima, i protivničkim odbranama i imao sjajnu selekciju prodora, šuta i asistencija.
Kampaco imponuje brzinom i filigrantskim pasom, ako treba i kroz noge protivnika. Igra sjajan pik end rol i iz pika i pokreta odlično šutira. O Rikiju Rubiju se sve manje-više zna, on je sjajan spoj evropske i američke košarke, iz njega vrca veliko iskustvo i samopouzdanje.
Srbiji je definitivno falio Teodosić, njegova kreativa i pogoci kad je najpotrebnije. Micić je igrač koji još nije dostigao svoj vrhunac, Jović je odličan, ali je ipak stepenicu niže od pomenutih plejmejkera koji sve vide, skoro sve pogađaju, i svoje saigrače čine mnogo boljim nego što su bez njih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
