Život daleko od medijske pompe i kandži depresije: Ko je Marko Đoković, mlađi brat Novaka?

Mada sa lica mesta nisu stigle ni direktne ni indirektne potvrde najrabljenije verzije neprijatnog nedeljnog događaja, srpski mediji su požurili sa konstatacijom da se komanda izrečena na italijanskom (Vai!Fuori!) odnosila na Đokovićevog rođenog brata Marka a ne na menadžera, po skoro svim parametrima najvećeg sina „belog sporta“ svih vremena, Edoardoa Artaldija i PR zastupnicu Elenu Kapelaro.

Samo zato što je Novakov najbliži rođak prvi ustao i napustio ložu zaključeno je da je nervoznom osvajaču 21. grend slem titule smetalo njegovo ponašanje, a ne neki gestovi ili povici tandema saradnika iz Italije, iako su nakon ponovljenog „Odlazi! Napolje“ (opet na njhovom maternjem jeziku) i oni otišli sa tribina i nisu se više vraćali.

Za razliku od srednjeg sina od trojice naslednika Srđana i Dijane Đoković, jer je on nakon nekog vremena opet zauzeo svoje mesto, sačekao kraj dramatičnog duela i prisustvovao ceremoniji dodele pehara, svojim ušima slušajući kako je celom svetu poznati Srbin objašnjavao koliko nekada ume da bude težak ljudima iz bliskog okruženja.

„Sve ću uraditi da se Marko vrati u Srbiju. To mi je rak-rana što živi u Španiji. Nije podnosio to što je Novakov brat. Gde god da se pojavi, svi bi ga saletali i pitali za Novaka, a on je govorio da ga puste na miru, da je on Marko. Zato je otišao. Na leto završavamo veliku kuću nadomak Rume, nadam se da ću ga tako privući da dođe“, rekao je svojevremeno Srđan Đoković, ali 31-godišnji Marko i dalje živi u Marbelji, gde je našao duševni mir, nov posao i ljubav života.

I odakle je retko izlazio u javnost, a i kada bi pristajao na retke intervjue sa španskim novinarima ovaj nekada 571. reket sveta (u singlu) govorio bi o škakljivim temama iz svog života. Bez ustezanja i stida karakterističnog za mentalitet prosečnog balkanskog čoveka, kada se povede reč o narušenom mentalnom zdravlju.

„Patio sam mnogo jer sam svu svoju sreću ugradio u san o ostvarivanju uspeha na terenu, a oni nisu dolazili. Da stvari budu još gore, imao sam pored sebe osobu koja to jeste ostvarila, mog brata Novaka, a ja sam bio opsednut ostvarivanjem istih tih stvari. Ipak, rezultati nisu dolazili i ja sam bio nesrećniji svakog dana sve više i više. Moglo bi se čak reći da sam gubio svoj život.

Nisam mogao da izdržim to više. Bio sam u vrlo lošem stanju, a nisam dozvoljavao sebi da to i ispoljim, jer nisam želeo da drugi misle da sam tako slab. To je, nažalost, veoma uobičajeno. Mnogi ljudi koji pate emotivno to i kriju jer se stide toga.

Jako sam pokušavao da sakrijem osećanja sve dok ne dođem na teren, a onda su sva ta patnja, bol i bes, izleteli napolje. Ne možete tamo ništa da sakrijete. Ono što ste u životu – to se vidi na teniskom tereu. Zato teniseri, čak i kad ljudi to ne vole da vide, protestuju na igralištu ili slome reket, to i čine jer nose to u sebi“, objasnio je jednom prilikom Marko Đoković, kog je iz tog „pakla“ izvukao Pepe Imaz.

Nakon jednogodišnje pauze zbog povrede zgloba, kada se samo pojačala teskoba momka teniski školovanog u Srbiji, Valensiji i Nemačkoj, bez ijedne ATP titule u karijeri i sa nepunih 90.000 turnirske zarade.

„Kada smo se upoznali ja sam mu pružio ruku, ali on me pita da li sme da me zagrli. Priznajem, malo sam ustuknuo, prosto takvi smo u Srbiji, ali sam pristao, i kada smo se zagrlili počeo sam neutešno da plačem. U tom trenutku sam shvatio koliko sam loše.. Sa 20 godina sam bio u depresiji, a s njim sam počeo da radim na sebi.

Uvek su mi govorili da volim roditelje, braću, devojku, ali nikada pre toga nisam čuo da bi trebalo da volim sebe. Probaj, rekao mi je Pepe, da nekoliko puta tokom dana, osetim svetlo koje svi nosimo u sebi, da ga poštujem i da ga saslušam. Deluje jednostavno, ali nisam ništa od toga uradio. Nastavio sam da govorim sebi kako je sve loše i ja sam malo po malo, hranio tu patnju koja je rasla u meni.

Ljubav i mir, zapravo, znači voleti sebe kako bi mogao da voliš druge ljude. To je ono što i Novak sada oseća…“, opisao je mlađi Đoković poentu isceljenja uz pomoć, takođe bivšeg tenisera, čiji su metodi često izazivali oštre kritike, pa i podsmeh, naročito dok je Novak, rukama, redovno „slao ljubav“ publici posle svojih mečeva.

Da je to bio sudbinski susret govori i činjenica da je 187 cm visoki Beograđanin postao i ostao Imazov saradnik u Pente Romano teniskoj akademiji, te ljubav koju je pronašao u dugoj vezi sa brazilskom dizajnerkom Letisijom Tesari, koja kao ni on ne voli da se eksponira više nego što joj samoj prija.

Za razliku od najmlađeg Đokovića, Đorđa, Marko nije pristupačan „sedmoj sili“. Mada je drugi Novakov brat to nejčešće pre, za vreme i posle Otvorenog prvenstva Srbije u tenisu, jer je kao direktor najpozvaniji da priča o mnogim stvarima u vezi tog međunarodnog turnira u Beogradu.

U organizacij teniske porodice sa trojicom „reketaša“, od kojih je svako pronašao svoj put, a jedino najstariji istrajao u udaranju žute loptice i jureći za njom uspeo se na sportski Olimp.