Kobi Brajant, košarkaš koji je oivičio celu epohu ove igre

I konačno, kao i njegov slavni prethodnik, plenio je lakoćom igre, sve je izgledalo više nego jednostavno i graciozno. Bez da se fizika i snaga, tako dominantni u NBA, uopšte primećuju.

Nije slučajno što je DŽamal Kroford, košarkaš koji je tokom NBA karijere nosio dres Bulsa, Niksa, Voriorsa, Houksa, Trejlblejzersa, Klipersa, Timbervulvsa i Sansa predložio da se NBA logo promeni i da se od sada na njemu nalazi silueta Kobija Brajanta. Iako tragične smrti često izazivaju i neukusna preterivanja i otužnu patetiku, ova ideja je više od simboličnog odavanja počasti iz najmanje nekoliko jakih razloga.

Najpre, Kobi je simbol NBA najmanje utoliko jer se posle Majkla DŽordana pojavio neko ko je uspeo da bude autentična ikona najjače košarkaške lige na svetu.

Dakle, ne naslednik „Er Majkla“, nego košarkaš i osoba po sebi i za sebe, nosilac jedne epohe i možda najveći „influenser“ u tom sportu.

Zatim, kad je ostatak sveta u pitanju, računajući tu i ovaj prostor, bio je najveći promoter NBA u vremenu kad je TV signal sa prenosima masovnije krenuo planetom, većina od onih koji su noću ustajali da gledaju NBA znali su samo njegovo ime.

U Srbiji se tad već žestoko navijalo za Sakramento, zbog Divca i Stojakovića naravno, ali su nove generacije dobile idola i personifikaciju američke košarke. Bio je za danas sredovečne ono što je pre njega bio DŽordan.

I konačno, kao i njegov slavni prethodnik, plenio je lakoćom igre, sve je izgledalo više nego jednostavno i graciozno. Bez da se fizika i snaga, tako dominantni u NBA, uopšte primećuju.

Kobi Brajant rođen je 23. avgusta 1978. u Filadelfiji kao najmlađi od troje dece i jedini sin.

NJegov otac DŽo DŽoblin Brajant nakon solidne košarkaške karijere u NBA otišao je u Italiju, tako da je Kobi od šeste do četrnaeste godine živeo na Apeninskom poluostrvu gde je zavoleo fudbal, pogotovo AC Milan i naučio italijanski jezik.

Košarka je ipak bila njegov izbor, pa mu je deda redovno slao video-snimke NBA utakmica.

Po povratku u SAD išao je u srednju školu Louer Merion u kojoj je ubrzo pokazao veliki talenat, a jedan od trenera bio mu je i otac. Imao je sjajan učinak, 30,8 poena, 12 uhvaćenih lopti, 6,5 asistencija i četiri ukradene lopte po utakmici.

A odatle je krenula istorija.

Bio je prvi bek koji je draftovan direktno iz srednje škole, kao 13 pik uzeo ga je Šarlot i odmah trejdovao u Lejkerse u zamenu za Vlada Divca.

Tada je u Srbiji naprečac zapamćeno njegovo ime, bilo je čak i posprdnih tonova u smislu da Lejkersi startnog centra menjaju za klinca.

Čuveni klub iz L. A. je do njegovog dolaska 1996. godine nekoliko sezona tavorio na dnu Zapadne konferencije, ali je neko prepoznao tu magiju koju je Kobi u sebi nosio i on se vrlo brzo nametnuo kao vođa ekipe.

Postao je najmlađi igrač koji je ikad igrao u NBA utakmici, pa i najmlađi NBA starter ikad.

Već 1997. Brajant je pobedio u zakucavanju tokom Ol star vikenda, postao najmlađi pobednik tog atraktivnog takmičenja, sa samo 198 centimetara visine.

I to je bio segment koji ga je poredio sa DŽordanom, ali mnogo bitnije su sličnosti koje nisu bile tako eksplicitne.

Pre svega nepredvidljivost, neverovatna promena pravca kretanja u punoj brzini, promena položaja tela i lopte u vazduhu, neočekivana rešenja u napadu, fascinantna igra jedan na jedan.

Ali to nikad nije bio „one man show“, nije to ličilo na partije današnjih zvezda koje šutiraju do iznemoglosti išlo im ili ne, za koje se u dva od tri napada pravi izolacija da bi sami rešavali.

Bile su to kreacija i improvizacija u skladnom braku, ničeg previše, ničeg premalo. Neki će reći da se većim delom njegove karijera igrala malo drugačija košarka, više kolektivna nego ova danas, ali je Kobi bio poseban jer nije igrao samo za sebe, niti na uštrb drugih. NJegov psihički mir bio je i posledica perfektne fizičke pripremljenosti i predisponiranosti.

„Ostajao je u vazduhu“ duže od čuvara, ili dok mu se neki saigrač ne bi otvorio, zabeležio je već na početku njegove karijere jedan američki hroničar NBA lige.

I zato je on najveća košarkaška figura postdžordanovske ere, koji je znanjem, gracioznošću pokreta, harizmom i takmičarskim instinktom postavio najviše standarde koji su teško dostižni.

Ustvari, nedostižni. Jer je Kobi verovatno najveći igrač epohe u kojoj je NBA liga bila i šou-biznis, ali i košarka makar polovično.

Danas je u tom receptu košarke sve manje.

Odigrao je 1.292 utakmice u najjačoj ligi sveta, uz prosečan učinak od 25,3 poena, 5,3 skokova i 4,8 asistencija po meču. Osvojio je pet šampionskih NBA prstenova.

Učestvovao je 17 puta na Ol-star vikendu, i četiri puta je bio MVP.

Kobi je 11 puta biran u najbolju petorku lige.

Najbolji je strelac Lejkersa svih vremena.

Sa reprezentacijom SAD osvojio je dva olimpijska zlata, u duelu sa Torontom (2005) postigao je 81 poen, što je drugi najbolji skor u istoriji košarke, tik iza Vilta Čembrlena (ubacio čak 100 poena na jednoj utakmici).

Ali je ostao upamćen i po možda najemotivnijem govoru kojim je najavio kraj svoje karijere. Iako su mu neki negirali autorstvo tog pisanija, ostalo je zabeleženo da se Brajant u njemu obratio lično Košarci.

„Dala si šestogodišnjaku da odsanja svoj san u Lejkersima i zbog toga ću te zauvek voleti. Ali, ne mogu opsesivno da te volim još dugo. Ova sezona je sve što imam da ti dam. Moje srce može da primi još udaraca, moj um može da izdrži napore, ali moje telo zna da je došlo vreme za oproštaj. I to je ok. Spreman sam da te pustim. Želim da znaš sada kako bismo oboje uživali u svakom zajedničkom trenutku koji nam je ostao. Dobrom i lošem. Dali smo jedno drugom sve što smo imali. I oboje znamo, bez obzira šta budem sledeće radio, biću uvek taj klinac sa umotanim čarapama, kantom za smeće u ćošku, satom na kojem je ostalo pet sekundi vremena i loptom u rukama – 5…4…3…2…1. Voleću te zauvek, Kobi“.

Bez obzira što su i njegovom dobu zarade vrhunskih NBA igrača bile astronomske, bilo je to daleko od današnje dekadencije.

Iako se u to vreme pisalo o netrpeljivosti, pa čak i fizičkom sukobu njega i Šakila O Nila, sve su to bile glasine.

Obojica nikad i nisu pričali da su u prijateljskim odnosima, ali su i naglašavali da je najbitnije međusobno poštovanje.

Uostalom u „dublu“ su napravili najveće rezultate, a u „triju“ sa čuvenim trenerom Filom DŽeksonom postavili su u to doba nove napadačke standardne, i za protivnike smrtonosan „trougao“ u kojem su svi kvaliteti i Šeka i Kobija dolazili do izražaja.

– Kobi je sigurno jedan od najboljih košarkaša sa kojim sam imao prilike da sarađujem. Poseduje sve karakteristike vrhunskog igrača i ja mu želim da u nastavku karijere osvoji još mnogo titula. Nije tačno da se nismo podnosili, možda naš odnos nije bio prijateljski, ali smo se uvek poštovali – naveo je O Nil, na završetku svoje karijere

– Ne postoje reči kojima bih mogao da opišem bol koji osećam zbog tragedije i gubitka moje rođake Điđi i mog brata Kobija Brajanta. Volim vas i nedostajaćete mi. Moje saučešće porodici Brajant i porodicama ostalih koji su nastradali. Muka mi je trenutno – napisao je O’Nil na Instagramu.

Brajant je bio radoholik, košarku nije obožavao samo kroz treninge i utakmice.

Bilo je fascinantno koliko je pratio taj sport i van SAD, trudio se da upozna mnoge ljude širom sveta kojima je pasija bila ista.

Neki su njegov kosmopolitizam objašnjavali i činjenicom da je kao dete živeo van SAD, što je za američke uslove i raritet i privilegija, te tako došao u dodir sa drugim kulturama.

Posle njegove pogibije oglasio se i izvesni Davide Gudići, prijatelj i saigrač iz detinjstva Kobija Brajanta.

On je sa Kobijem igrao tokom 1990-ih u jednom klubu u malom italijanskom gradu Ređo Emiliji.

Kada su imali 11, odnosno 12 godina, više puta nedeljno su zajedno trenirali u Kantini Rinite, juniorskom košarkaškom klubu nazvanom po lokalnoj vinariji.

„Imali smo jak tim, ali on je bio bolji od svih nas. Kada je imao 11 godina već je bio siguran u svoju moć i u to što će postati. Znali smo da će on biti profesionalni košarkaš. Nismo znali, doduše, da će biti jedna od najvećih zvezda na svetu“, rekao je Gudići za „CNN“.

DŽordan: Bio je kreativna sila

Posle vesti o smrti Kobija Brajanta oglasio se i Majkl DŽordan.

„Ne mogu da opišu bol koju osećam. Voleo sam Kobija, bio mi je kao mlađi brat. Često smo pričali i mnogo će mi nedostajati ti razgovori. Bio je strašan takmičar, jedan od najvećih u ovoj igri i bio je kreativna sila. Kobi je bio i neverovatan otac koji je duboko voleo svoju porodicu i ponosio se ćerkinom ljubavlju prema košarci. Moja supruga Ivet mi se pridružuje u izražavanju najdubljeg saučešća Vanesi, Lejkersima i ljubiteljima košarke širom sveta“, navodi se u saopštenju Majkla DŽordana.

Poruku saučešća poslao je i Karim Abdul DŽabar.

„Mnogi će pamtiti Kobija kao neverovatnog sportistu koji je inspirisao čitavu generaciju košarkaša. Ali ja ću ga uvek pamtiti kao čoveka koji je bio mnogo više od sportiste“, rekao je legendarni košarkaš.

Irving nije mogao da igra

NBA liga nije odložila utakmice zbog smrti Kobija Brajanta, ali nisu svi igrači bili sposobni da izađu na parket. Jedan od njih bio je Kajri Irving, koji je propustio njujorški derbi između svojih Netsa i Niksa kada je saznao za tragediju u Kaliforniji. Irving je došao u Medison Skver Garden da se spremi za meč, ali čim je saznao da je Brajant poginuo, napustio je dvoranu. Netsi su saopštili da Irving neće igrati zbog privatnih razloga. Kajri je bio blizak prijatelj sa Brajantom, pa je teško podneo njegovu smrt. Brajant je bio Irvingov idol, na koga se Kajri ugledao dok je odrastao u NJu DŽerziju. Postali su prijatelji kada je Irving došao u NBA, a njega je prvog pozvao iz svlačionice Klivlend Kavalirsa kada su osvojili NBA titulu 2016.