Kobno treće uzletanje u Minhenu

U četvrtak 6. februara 1958. mamurna Mančesterova ekipa poslednji put se slikala cela na batajničkom aerodromu pred ulazak u avion na povratku kući. Iz Beograda su nosili najvažnije, pobedu, ali i jedan entuzijazam za prijateljstvo koji su osetili kod svojih domaćina.

Za uspomenu, poneki su u Narodnoj radinosti kupili i džezve sa šoljicama za kafu. Jugoslovenska kontrola leta uredno je zapisala da je avion Britiš juropijen ervejza sa imenom „Lord Bargli“ za Minhen poleteo u 11 sati i 18 minuta i da je u Minhen sleteo u 14 sati i 17 minuta. Tri su od 47 sedišta bila prazna: ukupno se vozilo za Mančester 38 putnika i šest članova posade. Trebalo je samo da se u Minhenu dospe gorivo.

Avion „elizabeten klase“ jeste imao dva turbo motora, razvijao je brzinu do 400 kilometara na čas, ali i taj ograničeni dolet. U Minhenu je vreme bilo rđavo. Nešto između snega i lapavice ceo dan uporno je prekrivalo pistu. Avion je dva puta pokušavao uzletanje, ali nije uspevao. Krenuo je i treći put, malo se valjda izdigao, kažu desetak metara, i survao u ogradu aerodroma i obližnje naselje. Bilo je 16:04 po srednjeevropskom vremenu, odnosno sat manje po ostrvskom. Zato onaj časovnik koji stoji na Old Trafordu pokazuje to vreme: tri nula četiri.

Razmere minhenske katastrofe su bile ogromne. Čak 23 putnika nisu preživela. Poginulo je osam Mančesterovih igrača, tri zvaničnika kluba, i osam novinara. Još dvojica fudbalera, iako su preživela, nikad više nisu mogla da zaigraju fudbal – Džoni Beri i Džeki Blenčflauer. Bezbi je devet nedelja proveo u minhenskoj bolnici, i spasen je.

Ali, jedan igrač – za kojim je plakala cela fudbalska Engleska, za kojim i danas tu i tamo plače: Dankan Edvards – nije uspeo. Odmah je bilo je jasno da je fatalno povređen. Priključen mu je bio i veštački bubreg. NJegov se bilten pratio iz sata u sat, ali nije vredelo. Politika je 22. februara donela vest da je Edvards podlegao.

Najveći engleski fudbalski talenat svih vremena. Malo je znalaca koji to ne kažu, i ja prepisujem od njih. Edvards je sada mit, nešto kao Džems Din. Imao je dvadeset i dve godine. Čarlton je imao više sreće, preživeo je i postao Mančesterova ikona, okosnica oko koje se pravila obnova Mančestera. Ona je najavljena, i to čvrsto, još dok su po Ostrvu sahranjivani stradali.

Iako je sve poprimilo razmere nacionalne žalosti – u Salfordu, tako, na sahranu Edija Kolmana otišle su 22 devojke, mlade radnice, po cenu otkaza koji su dobile jer nisu imale odobrenje poslodavca – ipak se mislilo na novi dan, kad život pobeđuje smrt.

Bezbi je dugo imao osećanje krivice (jer da je on forsirao evropski put), ali su ga ubedili da se mora dalje. Nastavljen je i taj Kup šampiona, Milan je dobijen kod kuće sa 2:1, utakmica u Milanu izgubljena je, međutim, sa 4:0, i nije se prošlo u finale. Epilog: Mančester junajted će postati prvak Evrope kroz deset godina, 1968. Dalje sve znamo. Danas je to klub koji najviše vredi na svetu.

Pad aviona u Minhenu u Beogradu je odjeknuo šokantno. Šekularac mi kaže da je vest čuo na izlazu iz bioskopa. Vraćamo se na onaj njegov promašeni zicer na koji smo rekli da ćemo se vratiti: stotinu će puta Šekularac otad zažaliti (prosto zakukati) što nije bio bolji strelac. Da je dao gol igrala bi se treća utakmica, i pisala jedna drugačija istorija. Onu odličnu prijateljsku atmosferu kojom je okončana noć posle meča minhenski udes samo je učvrstio.

Tog četvrtka uveče pojavilo se i vanredno izdanje lista Sport – ljubazno nam ga je dostavio Dušan Mihajlović iz Britanske ambasade, vatreni inače partizanovac – premda je list izlazio samo triput sedmično. Ljudi su dolazili pred zgradu Borbe da ga kupe, i vide vesti. Tito je poslao telegram saučešća britanskom premijeru Makmilanu, Zvezda je uputila predlog Uefi da se Mančester proglasi počasnim pobednikom Kupa šampiona, bilo je u tom saučesničkom entizijazmu još ideja i predloga u korist jednog velikog, stradalničkog tima.

Ovdašnji svet delio je vrlo iskreno žalost sa britanskom javnošću. I kad je već život uzimao neminovno svoj tok, ovaj se događaj polako selio u narodno pamćenje. Stao je u red nesreća kakva je bila Titanik. Samo nama bliža, nekako kao naša rođena.

KRAJ