Ilija Petković: Kod Tita nije bilo hoću-neću

– Za nas bivše fudbalere, navikle na karantine, ovo ne bi trebalo da predstavlja nikakvu posebnu muku. I kao mlađi sam znao da se organizujem kada me zatvore u hotel, a ljudi iz kluba ili Saveza zaduženi za to, pred utakmicu ili tokom priprema, proveravaju da li ste u sobi, kada ste legli, jeste li na vreme jeli… Ko je bio u vojsci zna šta znače red i disciplina. Retko ko je iskakao iz te fudbalske centrifuge. Pogotovo oni što im je trener bio Miljan Miljanić. Njegova pravila su bila najrestriktivnija – ovako priču o svojim samoizolacijskim iskustvima počinje 74-godišnja igračka legenda OFK Beograda, s respektabilna 43 meča u dresu „velike“ Jugoslavije.

Za našeg sagovornika nema mesta polemici o svrsishodnosti vanrednog stanja, pa ni policijskog časa i svih zabrana koje idu uz takve intervencije države.

– U vreme Josipa Broza nije bilo izjašnjavanja o odlukama tog tipa, Tito ih je samo uvodio. Bez opomene i prava na hoću-neću izbor, odmah se prelazilo na primenu, pa ti prekrši ako smeš. Ili si lud da rizikuješ kazne. Zašto onda ne bismo poštovali ovaj policijski čas, kada razlozi nisu političke prirode?! Nije uveden zbog onoga ko ga je uveo već da bi svima nama bilo dobro. Ili manje loše od mogućeg. Ne mogu da shvatim neozbiljnost i neodgovornost u ovakvoj krizi. Ljudi moji, korona virus nije šala, a demokratija nam ne daje pravo da ugrožavamo druge! Pogledajte šta se dešava oko nas, kako ljudi stradaju širom sveta.

Čovek pod čijom se selektorskom palicom otišlo na Svetsko prvenstvo pre 14 leta, bez ijednog poraza i sa samo jednim primljenim golom na putu do Nemačke, našao je način da u ovo stresno vreme zadrži vezu sa fudbalom.

– Nikada mi nije brže prošlo 18 dana kao ovih dve i kusur nedelje. Osim što radim neke uobičajene stvari, počeo sam s prelistavanjem i organizacijom lične fudbalske arhive. Koliko novinskih isečaka, fotografija, kaseta… Šest izolacija mi ne bi bilo dovoljno da se svega na miru setim i lepo, hronološki, složim. Mada, pošteno da vam kažem, ne čačkam previše po prošlosti. Eh, kako je nekada bilo… može samo da deprimira čoveka. Šta još radim? Gledam razne sportske snimke na različitim sportskim kanalima. Dok se stvari ne vrate u normalu, pa krenu uživo prenosi. I, da, na telefonskoj sam vezi s mojim ljudima iz fudbala, prijateljima, kumovima, rodbinom… Svako čoveku padne na pamet sada, kao kada krenete da prevrćete po starom ormaru pa vam iskoče i zaboravljene stvari.

Nekadašnji trener švajcarskog Serveta, grčkog Arisa, japanske Avispe, katarskog Al Ahlija, južnokorejskih klubova Inčon junajteda i Gjongama, te kineskih timova Šenhue i Sečuana, naravno, jedva čeka slobodarske dane.

– Bespogovorno poštujem uvedene mere, ali jedva čekam da izađem iz kuće. Kao  svi, jer niko se nije rodio s njom. Prirodno je da se krećemo, odlazimo i dolazimo. Zato ću se razliti na sve strane, čim ovo prođe. Kao kada pukne čir na želucu – u šaljivom tonu završava Petković.