Čava spavao u parku, Šekularac radio za kladionicu, Đani ulazio u rijaliti: Koji su sve fudbaleri proćerdali pare od milionskih ugovora

Samo ko ga ne poznaje iznutra može da misli da je život u kopačkama po definiciji stvari izvor nepsresušnog materijalnog bogatstva i filmski glamurozan. Zapravo, on to nije u velikom broju slučajeva.

Slučaj Predraga Spasića, nekada prvotimca Partizana, reprezentativca Jugoslavije i člana slavnog madridskog Reala a sada slabo plaćenog magacionera, savršeno ilustruje zabludu o fudbalskom medu i mleku.

„Neka novija istraživanja pokazala su da samo 1,7 odsto fudbalera na svetu zaradi dovoljno novca za bezbrižan život posle sportskog penzionisanja, dok svi ostali moraju da se snalaze. Taj podatak je otvorio oči čak i nama iz sveta fudbala. Mada sam se lično naslušao i nagledao toliko primera propasti. Recimo, neki od mojih dečačkih uzora došli su u situaciju da im je potrebna pomoć u socijalnom smislu. Sve je to tužno i poučno u isto vreme“, kaže za Danas predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost“, Mirko Poledica, starijim ljuditeljima poznat kao pouzdani defanzivac.

Oni još vremešniji ovdašnji poklonici „najvažnije sporedne stvari na svetu“ pamte i priče o tome da je Partizanova legenda Stjepan Bobek u jednoj fazi života morao da proda deo porodičnog nakita, čuveni Zvezdin fudbaler Dragoslav Šekularac godinama nosio reklamni materijal jedne kladionice a ona mu davala novčanu nadokandu za to, svojevremeno ekstremno talentovani Miodrag Čava Dimitrijević bio prinuđen u nekoliko navrata da prespava na klupi u parku, nešto mlađi Saša Ćurčić učešćem u rijaliti programu probao da nadoknadi makar delić izgubljenih „kamiona i aviona“…

„Bilo je tu svega, od boemštine do bahaćenja, kako u kom slučaju, ali opšti imenitelj su bili mali novci. Nekada bavljenje fudbalom nije bilo ni izbliza unosno kao danas, na primer tada je bilo premija dobiti dve, tri tone uglja za grejanje, preko plate. O stanovima da ne pričam. Samo što su pojedini umeli s tim parama, a drugi nisu. Tako su Crvena zvezda i Partizan, osamdesetih, organizovali zajednički ručak svojih veterana u restoranu Trandafilović. I tom prilikom im uručivali izvesnu finansijsku pomoć. Uglavnom onima bez profesionalnih epizoda u inostranstvu“, seća se Danasov kolumnista Živa Vekecki, kao višedecenijski neposredni svedok dešavanja u domaćem sportu, a pogotovo u fudbalu.

Naš drugi sagovornik, Poledica, ima objašnjenje za unazađivanje velikog broja bivših kolega, uglavnom nepoznatih sudbina nakon povlačenja sa terena. Kao što je Spasićeva, otkrivena tek u intervjuu Špancima.

„Priroda sporta je lepa i časna, pa se dešava da neki, tako „zarobljeni“ u pravim životnim vrednostima i zaštićeni od realnog života, posle karijera postanu plen lovcima na pare. Ne znajući da procene rizike određenih poslova, s previše vere u ljude, ulete u zamke i postanu žrtve svoje nedovoljne socijalizacije u vreme kada je trebalo da je prođu. Manjka obrazovanja takođe. Ovo je vreme opšteg zatupljivanja ljudi. Fudbaleri nisu nikakav izuzetak, pogotovo što je u sportu sve manje koji ih ne gledaju kao robu i puko sredstvo za svoje bogaćenje. Iz moje generacije u Vojvodini nas 14 je završilo fakultete. Ne zbog toga što nam je to bila ambicija, već zato što smo za direktora imali jednog Iliju Pantelića. Stalno nas je opominjao da je sportski vek kratak, da povrede vrebaju na svakom koraku i u trenu mogu da ti zaustave karijeru, da treba na vreme osmisliti svakodnevicu u penziji… Dovodio nam je i fakultetske profesore da nam prošire vidike, inspirišu nas na različite poduhvate… Svi smo mu beskrajno zahvalni na brizi i dobronamerrnosti“.

Međutim, nisu samo neuke i gramzive porodice, društveno neodgovorni nadređeni, mediji navučeni na nemoral u svim oblicima… krivi za zablude brojnih sportista. I njihov bolan prelaz od sjaja do očaja.

„Niko nikoga ne može ni na šta da natera, ali sve bi bilo lakše da postoje sistemska rešenja. Kao što je recimo slučaj u Belgiji i još nekim zemljama. Tamo država svakom fudbaleru uzima 40 odsto prihoda i tako neoporezovanu sumu stavlja na stranu, štedeći u njihovo ime. Još iznos uvećava za godišnji rast inflacije i slično, pa se nakupi lepa svota do 35. godine ili potpisanog prekida karijere, što su uslovi za isplatu.

Jedan moj prijatelj je tako u najboljoj životnoj dobi, taman kada je formirao porodicu, odjednom dobio 1.500.000 evra. Pričao mi je da su mu to najslađe zarađene pare u sportu“, kaže nam Poledica.

U Srbiji se nikada nije radilo po tom principu niti iko razmatra slična zakonska rešenja, pa su fudbaleri i dalje sami, dobri ili loši, krojači svojih sudbina. Po „ugledu“ na Spasića ili, pak, na uspešne privrednike, hotelijere, ugostitelje, vlasnike nekretnina… među njima.

U Srbiji u ovom trenutku imamo 20.000 registrovanih fudbalera, ali teško da će mnogo njih živeti od novca zarađenog u fudbalu. Sindikalci su imali ideje u vezi te problematike, ali nisu uspeli da ih sprovedu.

„Moja želja je da jednog dana napravimo fond, iz kog bi novac išao socijalno ugroženima ili teško obolelima. Pokušavali smo sa donacijskom podrškom, ali smo odustali od toga, jer su oporezivane“, zaključuje Poledica priču za Danas.

Zainteresovani za istu mogu, pak, jednostavnim guglanjem naći još brdo sličnih primera među stranim sportistima, poput nemačkog tenisera Borisa Bekera, američkog boksera Majka Tajsona, njegovog zemljaka košarkaša Denisa Rodmana, engleskog fudbalera Pola Gaskojna…. Lista je opominjuće dugačka.