Koliko je 12 godina posle prvog pokušaja realno „zatvaranje“ Lige šampiona?

Iako je za sada u pitanju samo spekulacija londonskog tabloida, ideja o zatvaranju Lige šampiona nije nova, a omča koja se steže oko evropskog fudbala, utisak je, nikad nije bila opasnija.

„Ako Liga šampiona postane zatvoreno takmičenje, bogati neće postati još bogatiji, oni će uzeti sve“, upozorio je još Mišel Platini 2007. godine kada je preuzeo funkciju predsednika UEFA, najavljujući da mu je prioritet rasformiranje grupe G-14 koja je celu deceniju lobirala da se najatraktivnije takmičenje zatvori po ugledu na košarkašku Evroligu.

G-14 je 2000. godine na inicijativu tadašnjeg direktora Milana Adrijana Galijanija formiralo tadašnjih 14 najbogatijih klubova, uključujući Barselonu, Real Madrid, Mančester junajted, Bajern Minhen…

Ona je vremenom narasla na 36 članova, među kojima nije bilo nijednog kluba iz Istočne Evrope (samo je Dinamo Kijev bio blizu članstva, ali ono nikad nije realizovano). Shvatajući da fudbal ne može opstati u svom pravom obliku bez klubova sa Istoka, Platini je kao kompromis predložio bogatašima siguran broj mesta u Ligi šampiona za najbogatije lige (Engleska, Španija, Nemačka, Italija), ali je istovremeno klubovima s Istoka olakšao prolaz u čuveno takmičenje.

Zahvaljujući Platinijevom sistemu lakši prolaz ka LŠ imali su i srpski klubovi, koji su do pre nešto više od decenije morali da u kvalifikacijama igraju protiv italijanskih, španskih ili engleskih giganata, pa su im vrata elitnog takmičenja praktično uvek ostajala zatvorena.

Dovoljno je pogledati listu klubova s kojima su se srpski šampioni sastajali u kvalifikacijama sve do 2008. godine, pa nije teško shvatiti zašto je do tada domaći fudbal samo jednom imalo svog predstavnika u LŠ (2003. Partizan), dok su nam od tada vrata elitnog takmičenja znantno otvorenija, što je u poslednje godine naročito koristila Crvena zvezda.

Platini je svoju reformu i sigurne kvote za najbogatije u LŠ uslovio rasformiranjem G-14 koja je od 2008. proglasila svoje gašanje, tvrdeći da je ostvaren cilj stvaranjem takmičenja u kome će prednost imati „najveće“ ekipe.

Međutim, upliv arapskog i ruskog kapitala u poslednjih deceniju i po znatno je promenio odnos snaga u fudbalskom svetu.

Novi članovi „krem društva“ postali su Mančester siti, Čelsi, Pari Sen Žermen, Zenit i još neki klubovi koji su do tada bili van „scene“.

Iako još uvek nije zvanično formirana neka nova G-14, nema dileme da se najbogatiji redovno dogovaraju iza kulisa, a teoretičari zavere smatraju da su odigrali ključnu ulogu u svrgavanju Platinija s čela UEFA, posle afere iz 2015. kada je optužen za korupciju.

Prvom velikom pobedom velikih klubova smatra se brzopleta odluka administracije predsednika UEFA Aleksandra Čeferina da se od sezone 2021/22. formira takozvana Liga Evrope 2 u kojoj bi prednost učešća imali klubovi iz slabije rangiranih zemalja, u prevodu iz Istočne Evrope.

Mnogi smatraju da je Liga Evrope 2 ustvari samo prelazno rešenje ka nekoj Superligi Evrope najbogatijih.

Liga Evrope 2 bi kao takmičenje imala za cilj da zadovolji glad malih za igranjem evrokupova, ali da istovremeno bude alibi za otežavanjem njihovog puta ka Ligi šampiona.

Dok je UEFA još u vreme Lenarta Johanosna na svom čelu (1999-2007), a potom i Platinija (2007-2015) čvrsto odbijala bilo kakvu ideju zatvaranja Lige šampiona, stvari su sa Čeferinom postale radikalno drugačije.

Predsednik evropske „kuće“ fudbala koji dolazi iz Slovenije sa skromnim klupskim rezultatima nema dilemu da otvoreno kaže kako je zatvaranje LŠ „skoro neminovno u budućnosti“, a da je njegov glavni zadatak da to samo „uspori što više“.

Analitičari tvrde da je fudbal od 1986. godine počeo da se „kvari“, od kako su bogati sponzori pronašli interes u finansiranju klubova, a da je u 21. veku poplavom kladionica postao sport interesnih grupa.

Uprkos tome što slove među najbogatije organizacije na svetu, FIFA i UEFA još uvek nisu pronašle model u kome bi po finansijskoj dobiti mogle da pariraju američkoj košarci (NBA) i prekoatlantskom fudbalu (NFL).

Sve analize ukazuju da se do toga stiže samo krugom zatvorene lige za najbogatija tržišta, ona koja će besomučno po basnoslovnim cenama kupovati dresove i sve ostale proizvode u vezi sa svojim idolima, ona koja će televizijske prenose plaćati milionima, a od reklama zarađivati milijarde, ona koja će jednostavno rečeno moći da finansijski iznesu ceo novi proces, u šta za sada još uvek ne spada i Istočna Evropa, a samim tim ni Srbija.

Zvezda u širem krugu kandidata

„San“ navodi da bi Superliga Evrope morala da radi kredibiliteta uključi bivše evropske šampione poput Ajaksa i Crvene zvezde, ali i poznate „manje“ klubove kao što su Galatasaraj, Seltik ili Šahtjor. Ovi klubovi bi naravno služili samo kao alibi za zatvaranje takmičenja, a verovatno ne bi imali zagarantovano mesto svake sezone.