Koliko je realna (opet) najavljena privatizacija fudbalskih klubova u Srbiji?

Milion je devijacija srpskog klupskog fudbala i jedno opšte uverenje da ih samo privatizacija može iskoreniti.

A nje ima samo u mestimičnim najavama promene vlasničke strukture, pa činjenica da od 16 superligaša samo Čukarički i Voždovac imaju gazde, a ovi vode računa o svakoj pari, ide u prilog konstataciji da će sva ta  obećanja ostati ludome radovanja sve dok nema stvarne političke volje ni prave privredne klime za toliko potreban prelaz iz „svačije i ničije“ u „nečije“ formu upravljanja (na primer ili pre svega) Crvenom zvezdom i Partizanom.

Otuda malo ubeđenih da će taj proces krenuti sledeće godine, kako je to najavio predsednik Fudbalskog saveza Slaviša Kokeza, prema čijim rečima su svi klubovi Super i Prve lige jedinstveni u stavu da je došao trenutak za pokretanje tog dugo čekanog, osetljivog i preko potrebnog procesa pretvaranja sadašnjih klubova (organizovanih kao Udruženja građana) u sportska privredna društva.

– Na taj način se sa jedne strane obezbeđuje kontinuitet fudbalskih klubova – čuvaju se tradicija, imidž i istorijska vrednost, a sa druge strane otvara se mogućnost da budući domaći ili inostrani investitori kupe većinski vlasnički udeo tih klubova… Klubovi će sami odlučivati o svom budućem statusu. Imaće mogućnost da se transformišu, ali ukoliko to ne žele, mogu da ostanu u statusu sportskih udruženja. S obzirom na to da je sloboda udruživanja Ustavom garantovano pravo, nije moguće da privatizacija bude obavezujuća za sve klubove – ključni je deo jednog od retkih javnih oglašavanja prvog čoveka našeg fudbala, iza čijih ideja, kaže, stoje zajednički rad FSS i Ministarstva omladine i sporta na zakonskom predlogu regulisanja ove oblasti.

– Nije bitno da li će ta nekakva regulativa biti zakonske, amandmanske ili neke druge prirode, mnogo su važniji suština i sprovodljivost potencijalnih rešenja. Bilo da se privatizacija izvede na osnovu tržišne vrednosti kluba ili imovinske procene stadiona, pomoćnih terena, poslovnog prostora… pitanje svih pitanja je da li bi se našao neko ko bi hteo da uloži svoj novac u kupovinu nerentabilnog subjekta. Šta će nekome gubitaš, kakvi su naši klubovi? Takva promena vlasničke strukture ne bi imala nikakvog ekonomskog rezona. I meni bi bila u startu sumnjiva – kaže za Danas doktor ekonomskih nauka Danilo Šuković.

– Zbog toga smatram da će teško doći do istinske ili čiste privatizacije u našem sportu. Zvezdaš sam po navijačkom opredeljenju, ali da mogu ja prvi ne bih kupio moj omiljeni klub i preuzeo na sebe desetine miliona evra duga i ko zna koliko još novca dao za njegovo postavljanje na zdrave noge. Da ne pričam o profitu jednog dana, a on bi trebalo da bude osnovni motiv za takvu vrstu ulaganja. Ko bi onda bio zainteresovan da postane njen ili vlasnik bilo kog drugog ovdašnjeg fudbalskog dužnika? Samo neko ko bi tako prao novac ili za male pare došao do zemljišta ili infrastrukture na atraktivnim lokacijama, pa im verovatno menjao namenu. Nema mi logike ni da država nastavi sa deljenjem narodskih sredstava onima što ne znaju da upravljaju istim, u situaciji kada su ista preko potrebna zdravstvu, kulturi…, ali ni da neko potroši mnogo svog novca a ne pita se sam za sve.

Našeg sagovornika buni i neobavezujući karakter zamišljene privatizacije, odnosno ostavljanje mogućnosti klubovima da se sami (ne)opredele za promenu titulara.

– Ne može klub iz Pinosave biti atraktivniji potencijalnim kupcima od Zvezde i Partizana. Niti će eventualna privatizacija imati naročitog smisla ako večiti rivali budu izuzeti od nje, pa ko zna kako izabrane uprave nastave sa svojim neefikasnim vođenjem naša dva najveća klupska brenda i gubitaša. Da zaključim, privatizacija je dobrodošla ako je transparentna i čista, bez ostavljanja prostora za korupciju i druge mutne radnje. Sve ostalo bi bilo zloupotreba – jasan je iskusni stručnjak.

U svom, ničim izazvanom, javnom istupu na ovu temu predsednik FSS je pomenuo nemački model kao nešto na šta bismo se ovde mogle ugledati, pa smo se o istom raspitali kod bivšeg sportskog direktora Minhena 1860 i vlasnika trenerske licence Miroslava Stevića, trenutno angažovanog na mestu stručnog konsultanta u nemačkoj podružnici Skaj televizije.

– Ovde nikada nije do kraja izvedena oficijelna i potpuna privatizacija fudbalskih klubova. Poput zvanične i totalne promene vlasničke strukture u Engleskoj, gde su pojedinci ili konzorcijumi kupovali ili kupuju većinske pakete akcija. U Nemačkoj su ovi sportski kolektivi i dalje više u rukama članova klubova, a moćne kompanije kao Adidas, Red Bull, Audi, Bajer, SAP, Mercedes… preko svog kapitala, koristeći se rupama u postojećoj regulativi, na indirektan način učestvuju u gazdovanju. U tu svrhu često pribegavaju odvajanju fudbalske sekcije od teniske ili atletske, na primer, kako bi imali lakšu kontrolu tamo gde se obrće najviše novca. Postoji veliki broj zagovornika rušenja stare, 50+1, zakonske formule vlasništva, ali ta diskusija nikako da se izrodi u nešto konkretno – prenosi nam nekadašnji fudbaler, životno i profesionalno vezan za najmoćniju evropsku ekonomiju.

Prema njegovim rečima, teško da će u dogledno vreme doći do obrta po ovom pitanju, pa klubove iz Bundeslige ili Cvajte voditi platežno moćni Arapi, Kinezi, Amerikanci… kao što je to (najviše) slučaj u Velikoj Britaniji.

– Nemci veoma drže do njihove tradicije. U svemu, pa i u fudbalu. Ne daju svoje klubove bogatim pojedincima na potpuno korišćenje, jer ne bi da ovi jednog dana stadione pretvore u restorane, tržne centre, fabrike… Nisam siguran da ćemo ikada videti takav scenario ovde – kaže Stević.