Koliko je realno učešće Srbije u organizaciji SP 2030. godine?

Troškovi organizacije poslednja četiri SP išli od 2,9 do 13 milijardi dolaraJoš manje ostane u plusu u slučaju dobijanja organizacije, jer kada se ugase svetla ostaju nove saobraćajnice i brojni hoteli, ali i praznjikavi stadioni čiji grandioznost i luksuz sami po sebi nisu dovoljni za popunjenost kapaciteta na običnim utakmicama, pogotovo ako su udruženi tanak kvalitet domaćeg fudbala i nizak životan standard stanovništva.

U slučajevima nekih ranijih domaćina SP, poput Brazila 2010, i prilično velike rupe u nacionalnom budžetu. Otuda ne malo iznenađenje, pa i podsmeh objektivnijeg dela javnosti u našoj zemlji kada je predsednik Aleksandar Vučić posle nedavnog sastanka kvadrilaterale u Varni, sa vodećim ljudima Grčke (Aleksis Cipras), Bugarske (Bojko Borisov) i Rumunije (Vjorik Danćilo), najavio moguću zajedničku kandidaturu ovih balkanskih komšija za organizaciju SP 2030.

Naravno, svaka priča ima neku plus i minus argumentaciju, a ono što je najbitnija dilema autora ovakvih projekata, odnosno „glasača“ ZA i PROTIV istih jeste da li se nužno velika ulaganja mogu kratkoročno i pogotovo dugoročno isplatiti onome ko razbije „kasicu“. Posebno ako predsednik Fudbalskog saveza Srbije Slaviša Kokeza, reagujući na pompeznu vest o mundijalskoj kandidaturi, izjavi da bi to „pored izgradnje Nacionalnog stadiona, podrazumevalo i izgradnju još tri-četiri nova stadiona po Srbiji“, a računica kaže da je Rusija za izgradnju ili temeljnu rekonstrukciju 12 ključnih objekata za ovog leta održan šampionat potrošila čak 5,8 milijardi evra, pri čemu je samo za najjeftiniji stadion (u Rostovu) dala 300 miliona. A, gde su tek troškovi izgradnje puteva, proširenja smeštajnih kapaciteta, angažovanja ljudi zaduženih za opsluživanje učesnika turnira i gledalaca, kao i bezbednost svih koji se tih nekoliko nedelja sjate tamo gde se igra za prestižnu titulu svetskog prvaka u fudbalu. U poslednje četiri prilike zbirna ulaganja su se kretala od 2,9 (Južna Afrika 2010), preko 3,5 (Nemačka 2006) i 11,3 (Brazil, pre četiri leta) do (oko) 13,2 milijardi dolara (Rusija, 2018).

– Svi ti podaci i brojke izgledaju strašno, pogotovo iz perspektive jedne relativno siromašne zemlje kakva je Srbija, ali prepreke nisu nepremostive. Pri čemu se ne bih držao izjave gospodina Kokeze, jer nemam poverenja u ljude koji nam vode fudbal. Ta „tri, četiri stadiona“ više mi zvuče kao njegova želja, jer što je „babi“ milo to joj se i snilo, nego kao stvarna potreba za tolikim novim objektima ako se mogu renovirati stadioni Crvene zvezde i Partizana. Tako da bih ja odluku o mundijalskoj kandidaturi prepustio najvišim državnicima. Uz pretpostavku da će krenuti od premise da takvo prvenstvo sveta traži velika ulaganja, ali i donosi veliku zaradu. Fudbal nije više samo sport nego ozbiljan biznis – komentariše za Danas ekonomista LJubodrag Savić i podseća da je Srbija, što kao deo SFRJ što sama, uvek bila hvaljena kao organizator sportskih manifestacija.

Za njegov pojam, podnošenje kandidature za SP 2030. bilo bi „pun pogodak“ u svakom mogućem smislu.

– Organizacija Mundijala je stvar sportskog prestiža, prilika da se popravi domaća infrastruktura, maksimalno iskoriste turistički potencijali i dobro zaradi. U našem slučaju i popravi ružna slika o zemlji i narodu, u svetu predugo predstavljanom kao, najblaže rečeno, remetilački faktor. Ne znam kakve su nam realne šanse u toj trci, ako uđemo u nju, ali pozdravljam ideju udruživanja sa članicama EU. U takvom raspodelu snaga i dužnosti mislim da bi Srbiji pripao dobar deo „kolača“ – rezonuje naš sagovornik i naglašava da svemu treba pristupiti ozbiljno i strateški.

I Nebojši Ivkoviću, generalnom sekretaru u prethodnom sazivu FSS, „lepo zvuči ideja“ o podnošenju jedne takve kandidature i kaže da bi bilo „fantastično“ dobiti jedan takav šampionat, s obzirom na sve pozitivne reperkusije organizacije tako grandioznog i atraktivnog događaja, ali ima određenu zadršku u pogledu realnih mogućnosti naše zemlje da zagrize jedan tako veliki „mamac“.

– Fudbalski savez Srbije hteo je da bude jedan od 13 organizatora prvenstva Evrope 2020. godine. I više od toga, ušli smo u izvesne predradnje, ali smo posle nekog vremena i razgovora van fudbala, u vezi s propratnim investicijama u saobraćajnu infrastrukturu i hotele, vratili UEFA njenu dokumentaciju. Procenili smo da nismo u situaciji da ispunimo tu dugačku listu uslova, iako je trebalo da organizujemo maksimum četiri utakmice. Odustalo se najviše zbog neizvesnosti oko izgradnje Nacionalnog stadiona, jer bez najmanje jednog objekta visokog standarda, s 50-ak hiljada mesta za gledaoce i svim odgovarajućim pomoćnim sadržajem, ne bismo mogli da napravimo valjanu kandidaturu. Šta nam je sada činiti? Vredi pokušati. Prvo valja doneti političku odluku, pa napraviti finansijsku procenu i onda osmisliti ozbiljnu strategiju delovanja – vraća se u bližu prošlost nekadašnji prvi operativac na Terazijama 35, u to vreme cenjeni delegat Evropske fudbalske federacije, za koju i danas obavlja odgovorne poslove.

Ni sadašnjost nije mnogo bolja. Jeste FSS ulagao i ulaže u najveće stadione, ali to je više šminkanje samrtnika – do skora smo se kao mala deca radovali ugradnji reflektora – nego ozbiljna investicija, dok (sa najvišeg državnog vrha obećana) izgradnja Nacionalnog stadiona još čeka na izradu potrebne dokumentacije. Kako bi ovo bila kandidatura „samo“ četiri države to znači da bi Srbija morala da upriliči sve utakmice najmanje jedne grupe, čiji broj učesnika FIFA inače diže, i određeni broj mečeva nokaut faze, tj obezbedi još najmanje jedan stadion top klase. A Zvezdin i Partizanov su već odavno ispod traženih standarda, toliko da ih je možda bolje srušiti i zameniti novima na istim adresama nego rekonstruisati. Zbog svega toga ova ideja (za sada) više deluje kao smišljen marketinški trik za spoljnu i(li) dobar spin za domaću upotrebu nego kao racionalna i sprovodljiva namera. Još manje kao prava „pretnja“ jedinim zvaničnim kandidatima za SP 2030 – Maroku i „ekipi“ Urugvaj-Argentina-Paragvaj, odnosno potencijalnim udruženim rivalima Španija-Portugal, Kamerun-Egipat, kompletno Ujedinjeno Kraljevstvo-Republika Irska, Južna-Severna Koreja, Kina-Japan.

Velika ulaganja Maroka

Da ideja Maroka o organizaciji Mundijala nije stihijska govori podatak da su u ovom veku izgradili četiri nova stadiona: „Komples Sportiv“ u Fesu (2003. godine, 45.000 mesta), „Ibn Batuta“ u Tanžeru (2011, 45.000), „Grand stad“ u Marakešu (2011, 41.356) i „Adrar“ u Agadiru (2013, 45.480). Plus imaju nacionalni stadion „Mohamed peti“ (67.000) u Kazablanki i „Mulaj Abdelah“ (52.000) u Rabatu. Katar je još ambiciozniji, pa njegov ministar finansija Ali Šarif Al-Emadi tvrdi da će ukupni troškovi dobijene organizacije SP 2022. dostići 200 milijardi dolara!