Kompleksnost položaja žena u srpskom sportu

Da li zbog izraženog patrijarhata u svim sferama tradicionalnog društva kakvo je naše, duboko ukorenjenih predrasuda o njihovoj životnoj ulozi, opšteg potcenjivačkog stava prema snazi i sposobnostima tzv. slabijeg pola i(li) nasledne trpeljivosti, tek žene ovde nailaze na brojnije i teže prepreke na putu ka sportskim visinama. Pogotovo kada požele da svoja znanja i iskustva iskoriste na upravljačkim pozicijama.

– Ako bih o ženskom sportu govorila isključivo kroz prizmu ritmičke gimnastike onda ne bih imala naročitog razloga za kritičnost, jer je moj sport i dalje popularan među devojčicama, a raduje i porast registrovanih klubova. Međutim, kroz saradnju s predstavnicama drugih sportova upoznala sam se s problemima na njihovoj „teritoriji“. Nema ih u samom bavljenju, jer su svuda vrata otvorena i devojčicama i dečacima, koliko njihove porodice umeju da se ispreče želji klinceza. Mada se ta razlika sve više briše, još nailazimo na zabrane tipa „nije to za žene“. Istina, ima ih i u suprotnom smeru. Ono čega često nema u manjim sredinama, a tiče se oba pola, jeste ponuda sportova. Deca bi volela da se bave ovim ili onim, ali odustaju jer je u svojoj sredini nemaju mogućnosti za to – kaže za Danas najbolja ritmička gimnastičarka naše zemlje svih vremena Milena Reljin.

Predsednica Komisije žene i sport pri Olimpijskom komitetu Srbije, bivša potpredsednica nacionalne Agencije za antidoping, registrovala je niz nepovoljnih okolnosti po dame u domaćem sportu.

– Država ne pravi polnu razliku pri nagrađivanju. Pogledajte, na primer, bilans osvojenih odličja na poslednjim OI, u Rio de Žaneiru, ili Evropskim igrama mladih. Sa sponzorima je nešto drugačije, jer su im muškarci i dalje interesantniji za promociju svojih brendova. Logično, s obzirom da ih ima više u medijima od sportistkinja. Eto prilike da apelujem na „sedmu silu“ da više minuta i strana posveti šampionima ženskog roda. Između takmičenja, kada utihnu proslave njihovih vrhunskih rezultata. Nevezano za njihov potencijalno atraktivan izgled i moguće zanimljiv privatan život.

Nejednak tretman žena i njihovih muških kolega još je izraženiji u institucijama iz sveta sporta. Čak je poražavajuće koliko ih nema tamo gde se odlučuje.

– Situacija na tom polju se polako ali sigurno popravlja, međutim i dalje nije sjajna. Međunarodni olimpijski komitet još od predsedničke ere Huana Antonija Samarana diže procenat angažovanja žena u nacionalnim OK, sportskim Savezima i institucijama tog tipa u svojim preporukama, pa tako poslednja sugestija glasi 20 odsto do 2020. godine. A, onda nam – za potrebe Panela o prisutnosti žena na rukovodećim mestima na nedavnom Sajmu sporta – naručeno istraživanje otkrije da u 10 najmasovnijih i najuticajnijih Saveza u Srbiji žene imaju manje od četiri odsto udela u donošenju odluka.

Jelena Arunović, selektorka streljačke reprezentacije Srbije, tvrdi da njen sport štrči u odnosu na opšti prosek, kada je ova tema u pitanju.

– S mojim streljaštvom je specifična priča. Toliko pozitivna, da se zbog dominacije devojaka može smatrati „ženskim sportom“. Jasna Šekarić je zvanično najbolji svetski strelac milenijuma, Ivana Maksimović viceprvakinja pretprošlih OI, Zorana Arunović i Bobana Veličković osvajačice zlata na prvenstvima sveta i Evrope… Ja sam selektorka reprezentacije u gađanju pištoljem. Redovno delimo čuvenu terasu beogradske Skupštine s ostalim vrhunskim sportistima oba pola, kao svi dobijamo propisane premije, čekaju nas nacionalne penzije… Jedinu liniju razdvajanja prave rezultati. Ili ih imaš ili ih nemaš, tu je sve merljivo, transparentno i pošteno.

Naša sagovornica nema problem da prizna kako i sama više uživa dok konzumira neke „muške sportove“, ali objašnjava zašto zdušno navija za masovno članstvo devojaka u sportskim institucijama.

– Jeste sadašnjost bolja nego prošlost, ali trebalo bi biti realan, pa priznati da uvek ima potrebe i prostora za masovniju integraciju dama u upravljačke strukture. Što zbog znanja i iskustva, što zbog neke urođene sposobnosti da se lakše saberu posle kriza, brže i bolje se snađu posle životnih udaraca, imaju dar da rade više stvari u isto vreme…

Tijana Malešević nema uvid u (ne)mogućnosti takve realizacije žena van sportskog terena, jer joj je karijera primačice servisa u punom zamahu i nije imala vremena za bilo kakve angažmane van svog posla, pogotovo dok je radila u inostranstvu, ali svedoči o malom broju dama u njenom odbojkaškom okruženju.

– Imala sam sjajnu saradnju sa Svetlanom Ilić, u vreme dok je ona bila trener a ja igračica švajcarskog Volera, kao sada sa generalnom direktorkom Crvene zvezde Anom Avramović, ali mimo njih nemam iskustva u radu sa ženama, a da to nisu moje saigračice. Pogotovo u reprezentaciji. Ne znam zašto stručni štab Srbije nema nijednu damu, s obzirom da ih SAD, Holandija i svetske selekcije tog nivoa imaju makar po jednu u svom sastavu, ali očigledno je da nam i bez tog „detalja“ dobro ide. Nije isključeno da muški treneri bolje razumeju i kontrolišu žensku prirodu, koliko god to čudno zvučalo.

Aktuelna svetska i evropska šampionka, sa srebrnom olimpijskom kolajnom u ličnoj zbirci odličja, ima još jedno zanimljivo opažanje.

– Žene mogu sve, ako hoće. Ne samo u sportu. Čini mi se, ipak, da više volimo i bolje umemo da stvaramo nego da komandujemo. Muškarci su u principu staloženiji od nas, a rukovođenje traži mirnu glavu, dok smo mi u principu kreativnije i bolje u improvizaciji. Neki sportovi će doveka biti muškiji ili ženskiji od ostalih. Da se ne uvrede fudbalerke ili košarkašice, ali ja prva radije gledam mečeve njihovih kolega. Kao što ću pre uživati u onome što rade gimnastičarke i klizačice nego momci u tim sportovima – kaže odbojkašica Srbije, čija će koleginica Jelenu Nikolić postati potpredsednica nacionalnog Saveza.

Olimpijska prvakinja iz Londona, Milica Mandić, pre sedam leta je pokrenula lavinu uspeha srpske tekvondo reprezentacije i TK Galeb, čiji je trener i vlasnik Dragan Jović ujedno alfa i omega nacionalnog tima.

– Mi iz Galeba imamo sreću da je uz nas retko dobar, stručan i sposoban čovek. Ne mogu znati da li bi sve bilo isto da je na njegovom mestu neka dama, jer Tijana Bogdanović, Vanja Stanković i ja smo navikle na njegovu energiju, lekcije, metode i savete, ali možda bi stvarno bilo fino da Gale ima koju koleginicu. Pametnu i posvećenu, kao što je on – priča jedna od najboljih tekvondistkinja sveta u svojoj kategoriji, inače potpredsednica OK Srbije, svojevremeno na čelnoj poziciji Sportske komisije OKS.

Mediji im svoju pažnju i prostor poklanjaju, uglavnom, na kraju balade. Ili ako procene da im (zlo)upotreba fizičke lepote sportistkinja može podići čitanost, gledanost ili ulaznost na sajtove.

– Primećujem i ja sporadično insistiranje na izgledu sportistkinja. Bez ikakvog racionalnog opravdanja, jer se moje koleginice i ja ne nadmećemo na izborima za Mis grada, zemlje i sveta, pa da je bitno da li smo lepe, šarmantne i zgodne. Još jedna stvar mi se ne dopada, a to su predrasude. I danas mi smeta kada čujem za sebe komentare „ona se bavi muškim sportom“ – zaključuje Mandićeva.

Diskriminacija novinarki

Ni sportskim novinarkama nije jednostavno da hodaju „muškom teritorijom“.

– Da bi bile ozbiljno shvaćene i opstale u poslu, prave sportske novinarke moraju da budu maksimalno obrazovane, profesionalne i edukovane na svim poljima. To što one rade mora biti bolje od postignuća njihovih muških kolega da bi uopšte bilo vrednovano, pa ni tada nije u istoj ravni, često su predmet polne diskriminacije i mobinga. Ne od sportske publike, sportista i sportskih funkcionera, jer od njih u najvećem broju slučajeva imaju poštovanje, već od strane svojih redakcija – decidirana je Snežana Pantović, jedna od urednica u sportskoj rubrici Radio Beograda.

Dominacija muških laureata

Od pokretanja prestižnog izbora za najboljeg sportistu države (SFRJ, SRJ, SCG, Srbija) 1957. godine, u izboru dnevnog lista Sport, do gašenja ove novine 2015, najveći broj Zlatnih znački otišao je u ruke muškaraca. Jedine laureatkinje bile su Jasna Šekarić (Srbija, strelkinja, dva puta), Vera Nikolić (Srbija, atletičarka), Mateja Svet (Slovenija, skijašica), Đurđa Bjedov (Hrvatska, plivačica), Nađa Higl (Srbija, plivačica), Milica Mandić (Srbija, tekvondistkinja), Aleksandra Ivošev (Srbija, strelkinja) i Desanka Pešut (Srbija, strelkinja). Praksa nacionalnog Olimpijskog komiteta je drugačija, pa na kraju svake kalendarske godine zasebno bira najuspešnije u obe konkurencije.