Konferencija: Najveći problem što se nasilje na navijačkim tribinama podrazumeva kao deo kulture

To je danas ocenila Ivana Jeremić, urednica portala „Balkan Insajd“.

„Navijači ne vide problem u nasilju, već u načinu na koji mediji i država reaguju na nasilje. Najveći problem je što se nasilje podrazumeva na navijačkim tribinama, to je postao deo te kulture, ali ujedno i najveći problem“, rekla je ona na konferenciji „Nasilje i sport – nekad i sad“ u Medija centru.

Dodala je da se „svuda u svetu radi na sprečavanju takvih stvari, a kod nas te osobe postaju one na koje bi neko mogao da se ugleda“.

Tema konferencije bila je „Nacionalna strategija za borbu protiv nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama i njeni rezultati“.

Tar stategija koju je Vlada Srbije utvrdila 2013. godine, po rečima istraživača Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Saše Đorđevića u nije ništa promenila sem što je na stadionima manji broj incidenata.

Ta strategija je na neki način bila ispred svog vremena, rekao je Đorđević i objasnio da tada „nije postojala mera kojom bi se razbila ili zabranila navijačka grupa koja ima dugu istoriju nasilničkog delovanja“.

Takođe, „nije postojala namera da se ispita krivična odgovornost huligana koje mediji povezuju s kriminalom“, rekao je Đorđević.

Naveo je da „na osnovu sudskih presuda vidimo povezanost navijačkih grupa i kriminala, a danas se pripadnicima tih grupa odlaže zatvor ili im se oprašta nedolazak na suđenje“.

Dodao je da reči „nacionalizam“ i „rasizam“ ne postoje u strategiji, a danas je tribina idealno mesto da se glasno iskaže neki stav određene grupe.

„Sada su tribine mirne, ali mi u istraživanju nismo videli da je Strategija uticala na to. Zaključili smo da je postajala neka vrsta neformalnog dogovora između političkih aktera i navijačkih grupa“, kazao je Đorđević.

Ilustrovao je to rekavši da je ranije „Beograd svaki put kada je tema bila Kosovo i Metohija, ili ‘Parada ponosa’ bio praktično rušen, i postojali su veliki nemiri, da bi poslednjih nekoliko godina to znatno utihnulo“.

Ivana Jeremić, iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, govorila je o tome da se ne zna šta je tačan razlog izostanka nasilja na tribinama.

„Postoje dve vrste huligana, od kojih je jedna ‘hard kor’, o kojoj mi najviše izveštavamo. Setimo se da je pre nekoliko godina sadašnji predsednik Srbije rekao da ‘nema snage’ da se izbori sa huliganima“, rekla je Jeremić.

„Možemo da se saglasimo da su tribine mirnije, u odnosu na recimo devedesete godine, ali i dalje ne znamo šta je tačan razlog toga. Recimo 2017. godine smo imali ogromnu tuču na stadionu Partizana, u kojoj su učestvovali i ljudi iz drugih zemalja, a država nije bila spremna na to“, ocenila je ona.

Statistika Republičkog javnog tužilaštva pokazuje da su huligani muškarci, s nešto više onih od 15 do 29 godina.

Zabeleženo je da cilj huligana gotovo nikada nije rušenje imovine, niti sukobi sa policijom, a i da je najviše incidenata u Beogradu.

„Mediji često okarakterišu nekoga kao navijača, a to se ne može uvek dokazati“, kazala je Jeremić.

Rekla je i da veliki broj sudova nije odgovorio na pitanja iz istraživanja.

„Samo na osnovu medijskog izveštavanja smo zaključili da se najveći broj incidenata dogodio u Beogradu, što je vrlo logično. Očekivali smo da će veći broj incidenata biti na stadionu, ali zapravo su se dešavali van stadiona“, objasnila je ona.

Objasnila je i kako se zaključuje kako su povezani: „Neko se pojavljuje na određenim utamicama i učestvuje u navijanju, utiče na druge navijače i u startu je od strane suda okarakterisan kao vođa navijača“.

Jeremić je rekla da u tužilštvima nema specijalno obučenih za taj problem, a potrebna je i dodatna obuka ostalih koji se bave tim problemom, pošto se neki incidenti ocenjuju kao „izolovani“, iako su direktno povezani.

Govoreći o pravosudnom epilogu, Đorđević je rekao da su „mnoge tužbe odbačene, a neke je tužilaštvo rešilo sporazumom o priznanju krivičnog dela, na osnovu kojeg se dobija drugačija vrsta kazne“ – huligani bivaju kažnjeni društveno-korisnim radom ili bilo kojim drugim oblikom „blaže kazne“.

„To smanjuje sudske troškove, ali se i šalje veoma loša poruka. U veoma malom broju imamo podignuti optužni predlog i to predsravlja veliki problem“, ocenio je Đorđević.

Govoreći o merama koje sprovode Svetska fudbalske federacija (FIFA) i Evroliga, Jeremić je ocenila da su to samo privremena rešenja.

Objasnila je da „navijači ne ostaju samo na tribinama, već funkcionišu kao poslovni centri i uvek se zna šta je čiji posao“.

„Navijači nisu samo navijači, tako da to što ih je možda manje na tribini ne znači da se njihov uticaj smanjio“, dodla je ona.

Mada smatra da „to jeste korak ka popravljanju stvari, jer neće biti u prvom planu, tako da će se ‘pravi navijači’ osećati bezbednije“, rekla je da se „problem u korenu ne rešava sklanjanjem s tribina, već se mora raditi s mladim ljudima koji u huliganima mogu videti idole“, rekla je Jeremić.

Kao jedan od prelomnih trenutaka govornici su izdvojili održavanje „Parade ponosa“ 2012. godine „jer tada više nismo imali problem koji smo imali godinama“, rekla je Jeremić.

Iznela je da za to postoje tazličiti odgovori.

Tako „neko pretpostavlja da je u pitanju neki dogovor, kako bi huliganima bilo dozvoljeno da rade svoje poslove, ako se sklone sa ‘Parade ponosa’ „,  a kasnije je „bilo bitno da država pokaže da je u stanju da to organizuje bez nasilja“.

„Drugi odgovor je da je država uradila dobar posao. Postoje izolovani slučajevi, ali više ne postoji tako snažan odgovor huligana“, rekla je ona.

Jeremić je kao najveći problem navela „to što živimo u neizvesnosti, jer ne znamo da li će se tako nešto desiti ili neće. Postavlja se pitanje da li je problem rešen ili je zataškan. Onog trenutka kada huligani ne dobiju ono što im je obećano, ponovo će nastati problem“

Kao preporuke i načine rešavanja sistemskog problema, Jeremić i Đorđević su izdvojili angažovanje medija, transparentnost sudova i tužilaštava, kao i rad s mladima i decom.