„Udavija se“ jedan trener beogradski: Zašto se namrgodio Željko Obradović?

Iz uzbuđenja koja se u košarkaškim okršajima Crvene zvezde i Partizana podrazumevaju i u utakmicama s manje značajnim ulogom izdvojio se Miloš Teodosić.

Trener crveno-belih Janis Sferopulos je pažljivo pristupio njegovom učešću na završnom turniru u dvorani „Čair“ jer je najveća Zvezdina uzdanica u Niš došla u rovitom stanju od povrede.

Igrač posebnog kova

Jedan od najboljih evropskih plejmejkera svog vremena, kome veteranske godine, a uskoro puni 37, nisu breme, igrao je i bio je na poštedi na prethodna dva meča taman koliko je trebalo i da se sačuva i da se spremi za odlučujući megdan u večitom derbiju.

S njim je igri branioca trofeja uliveno samopouzdanje. I Zvezdine navijače je zahvatio spokoj jer su znali da će poslovođa tima da smisli nešto delotvorno, pronalazeći i najmanju pukotinu u Partizanovoj odbrani.

Teodosiću nije sefte da u svoje ruke preuzme odgovornost u utakmici velike važnosti. Njega i inače kroz celu karijeru vodi geslo „kad ako ne sad“ u pojedinačnom naporu da se istakne u prelomnim momentima.

Zvezda je u trećoj četvrtini i odmakla, ne krupnim korakom, ali se ipak ispostavilo nedostižno, blagodareći njegovoj odvažnoj minijaturi. Iskoristio je sva tri slobodna bacanja koja su mu sledila zbog prekršaja u pokušaju da postigne tri poena, a nedugo zatim je trojku i dao. U toj seriji sa 6:0 crveno-beli su presudno očvrsnuli da izdrže na nogama pod neprestanim pretnjama večitog rivala da ih dostigne i prestigne.

Teodosić je bio nepokolebljivi stub-nosač Zvezdine ambicije do kraja meča.

Zasluženo je proglašen za najboljeg igrača finala. Nagrada je ogledalo njegovog celokupnog košarkaškog bitisanja.

Retki su primeri igrača koji povratak u domaće okvire posle mnogo godina obeleže ne samo osvajanjem trofeja koji im je već bio u rukama, a Teodosić je u Kupu Radivoja Koraća osetio slast trijumfa sa timom iz Železnika 2005 (Refleks) i 2007 (FMP), nego i odsudnim doprinosom u drugoj igračkoj mladosti.

Trener posebnog kova

Dok je primao priznanje i dok je Zvezda počela s uživanjem na lovorikama najslađe pobede, u drugom delu dvorane, u prostoriji za pres-konferencije, govor je držao Partizanov trener Željko Obradović.

Nije, istina, u izlivu njegovog nezadovoljstva sala podrhtavala kao u nekim ranijim prilikama, ali mu je slovo svakako bilo odsečno, srdito i namrgođeno.

Obradović je najtofejniji trener evropske klupske košarke i svetski i evropski prvak s reprezentacijom, verovatno zato i najbolji ikada, i njegova reč ima posebnu težinu i osoben značaj.

U njegovoj košarkaškoj veličini se s podjednakom važnošću sjedinjuju i pitanje ko govori i pitanje šta govori, a i pitanje kako govori.

A Obradovića, svedoče poklonici košarke kod nas tome od debakla državne selekcije kojoj je bio selektor na Evropskom prvenstvu 2005, u gorčini poraza neretko obuzme oholost s kojom krivicu sopstvenog neuspeha svali i na drugoga.

U pomenutom sećanju, recimo, jedan snažan tim je krahirao već u takmičenju u grupi u Novom Sadu, na razočaranje nacije koja ga je videla u završnim borbama u Beogradskoj areni i u pohodu na zlatnu medalju na svom tlu, prvu u glavnom gradu posle 1975.

Zato što je neuspeh na domaćem terenu zaboleo zemlju košarke i njega lično više nego i bledi rezultati pod njegovim vođstvom na olimpijskim igrama u Sidneju 2000 (šesto mesto) i Atini 2004 (pretposlednje jedanaesto, jedino ispred Angole), Obradović je u razdraženom stanju osuo paljbu po svojim izabranicima, sve samim zvezdama, koje je iz ruku ispustio niko drugi do on sam.

U finalu u Nišu, kad nijedan Partizanov igrač nije našao mrlju na Zvezdinoj pobedi, Partizanov trener se dohvatio sudija, a to se uvek čita kao naklonost delilaca pravde protivniku na štetu poraženog.

Po njegovom mišljenju oni su bili nedorasli značaju utakmice, što je posredna zamerka organizatoru Kupa Košarkaškom savezu Srbije i njegovom predsedniku Predragu Daniloviću.

O sudijama u sportu i njihovoj sudbini glinenog goluba mogu da se ispišu tomovi. Kad se poverenje ukaže prepečenim arbitrima, čini se to da budu garant nepristrasnog profesionalizma, ali se desi i suprotno. Opet, kako prekaliti sudije ako se ne gurnu u vatru baš za meč kakav je večiti derbi za trofej?

Virovi po čairu

Utisak je da je Obradović čestitao Zvezdi pro forme (nazvao je to pristojnošću), hrleći u prvim rečenicama ka stavu o sudijama.

To njegovoj reputaciji jednog od najvećih košarkaških stratega svih vremena kači upadljivu etiketu trenera koji teško podnosi poraze i po svom karakteru izlazi iz granica gospodstvenog ophođenja prema pobedniku (neretko i prema novinarima ako mu zgaze na žulj).

Da ne bude da je antipod Teodosiću, antijunak finalne predstave, Obradović, skrušen kao da je pred ostavkom, jeste preuzeo na sebe punu odgovornost za treći uzastopni neuspeh u Kupu, i to uvek u Nišu, od povratka za Partizanovo kormilo posle 29 godina, ali je i podvukao da je i prethodna dva puta znao šta ga čeka u osujećivanju da se domogne trofeja u „Čairu“.

Onda je iz čista mira prešao na priču o državnom projektu i derbiju dva naša najveća kluba oko budžetskog ćupa, valjda dirnut u živac skandiranjem Zvezdinih navijača na tu temu za vreme utakmice. Kako je to u živac dirnulo predsednika države tek je za priču.

Trijumf Teodosića i njegovih saigrača potpuno je pao u drugi plan.

U krupni kadar je izbio Obradović koji se u Niš udavija u nekoliko virova.