Komandant igmanskog marša na Bormio: Milivoje Karalejić, Profesor kome se velikani košarke klanjaju što im je uzimao dušu

Ako je neko svetski rekorder kao uzročnik mrmljanja i gunđanja igrača sebi u bradu kad su na kondicionim pripremama za zlatna dela nevoljno, ali bespogovorno išli do krajnjih granica iznemoglosti, onda je to Profesor Karaleja.

Velikani igre pod obručima s ovog područja, nezaboravni asovi koji su poklonicima košarke punili srca radošću, večno su zahvalni simpatičnom čoveku dobroćudnih očiju što im je uzimao dušu, nadgrađujući svojim vežbama za telesnu spremu njihov vanserijski talenat i igračko umeće.

Kada je probeharala Bosna

Karalejić je diplomirao na Fakultetu za fizičku kulturu u Sarejavu 1971.

Pošto je bio istaknuti uzoran student, ostavljen je da radi kao asistent na smeru za košarku, a kasnije i nastavnik.

Kroz dve godine, 1973, u Sarajevu je otvorena Viša škola za fudbalske i košarkaške trenere.

Među prvim polaznicima su bili Bogdan Tanjević i Rusmir Halilović.

Tanjević, koji je s 24 godine završio karijeru u OKK Beogradu, odmah je 1971. preuzeo drugoligaša Bosnu i već u prvoj sezoni s njom prvi put ju je uveo u najbolje društvo jugoslovenske klupske košarke.

U gradskom okršaju, u majstorici za ulazak iz Druge lige zbog istog broja bodova na vrhu tabele, savladan je Željezničar, koji je poslednji put u Prvoj ligi igrao u sezoni 1967/68. pod imenom Mlada Bosna. Pretrpljeni su porazi u sve 22 utakmice.

Mlada Bosna je tim Tanjevićeve igračke mladosti, do odlaska u Beograd na studije svetske književnosti i prelaska među „klonfere“ 1965.

Legendarni Boša, kome je pod ruku 1972. iz tuzlanske Slobode stigao Mirza Delibašić, jedan od najboljih košarkaša koje je Jugoslavija ikada iznedrila, bio je arhitekta Bosnine titule evropskog prvaka 1979 (prvi YU tim s tim znamenjem) i dve krune domaćeg šampiona (1978, 1980).

Na klupi sarajevskog košarkaškog čeda i čuda, jer je otišao na odsluženje vojnog roka, odmenio ga je Luka Stančić (1974-75).

Tanjević je 1974, pre oblačenja sivomaslinaste uniforme JNA, vodio juniorsku selekciju na Evropskom prvenstvu u Orleanu do druge od tri uzastopne zlatne medalje za taj uzrast.

Direktor Pešić trener iz nužde

U čuvenom sastavu Bosne, koji je u godinu dana zaposeo dva najteža košarkaška vrha, i Triglav i Mon Blan, bio je i Svetislav Pešić, jedan od najzaslužnijih i za proboj u Prvu ligu čim je na Tanjevićev poziv pristupio iz Partizana.

Pošto je zbog povrede kolena, koja ga je često odvajala od terena u pohodu na krov Evrope, rekao zbogom u 30. godini, upisuje se potkraj sedamdesetih i on na katedru za košarku, koju je držao Karalejić.

Želja za košarkaškim doškolovavanjem sudbinski je spojila dve stvaralačke gromade.

Pešić je ostao u Bosni u klupskom predsedništvu.

Tanjeviću se posle titule državnog prvaka za 1980. daje seniorska reprezentacija, a umesto njega kormilo preuzima Draško Prodanović.

U sledeće dve sezone Bosna s njim zauzima sedmo mesto.

Da se ugled evropskog prvaka ne bi krnjio, Pešić, već na mestu direktora kluba, vraća u Sarajevo Žarka Varajića, s 45 poena junaka finala protiv Varezea u Grenoblu, koji se bio otisnuo u Al Ain iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, a Ratko Radovanović i Sabit Hadžić, takođe učesnici u pisanju istorije, skidaju vojničko sukno.

Pred Prodanovićem je postavljen cilj da se upusti u borbu za domaći tron, ali je on nedugo od početka šampionata podneo ostavku zbog nezadovoljavajućih rezultata.

Pešić je morao pod hitno da nađe novog trenera.

Pošto su svi stručnjaci za Bosnine ambicije bili zauzeti, a nije ozbiljno razmotren Karijev predlog da se, bar za prvo vreme, dužnost poveri bivšem igraču Mladenu Ostojiću, Ferid Bešlagić, predsednik kluba, a i ministar finansija u republičkom izvršnom veću BiH, naložio je Pešiću da vodi tim na meču četvrtog kola s Kvarnerom u Rijeci.

Iz vrućeg krompira u njegovim rukama izrodila se tesna pobeda (88:85).

Bosna je s Pešićem na klupi savladala i Olimpiju u Sarajevu u sledećoj utakmici u ligi.

Rukovodstvo više nije imalo muku ko će u ranu jesen 1982. biti trajno rešenje.

Kari i Karaleja

„Profo, daj neke vežbe, ne znam više šta da radim sa timom. Potrošio sam sve savete koje sam naučio kao igrač“, vapio je Kari, moleći Profesora da mu bude desna ruka.

Karalejić je posle kratkog vremena za vaganje prelomio – stao je uz svog studenta da svojim znanjem pritekne u pomoć „studentima“.

Bosna se stabilizovala.

U četvrtfinale plej-ofa, koji je uveden sezonu ranije, ušla je s trećeg mesta u osnovnom delu, bodovno poravnata s drugoplasiranim Partizanom. Čelo je zauzela Šibenka s trenerom Vladom Đurovićem i s Draženom Petrovićem, 18-godišnjakom božjeg dara.

U finalu su se sreli Šibenka i Bosna.

Pošto je svakom pripala utakmica pred svojom publikom, u Šibeniku je igrana majstorica koja će ući u anale jugoslovenske košarke.

Sarajlije su u jednom delu utakmice u grotlu domaće dvorane stekle i ubedljivu dvocifrenu prednost, ali Šibenčani nisu klonuli duhom pred prilikom da se domognu prvog šampionskog lovora.

Na dve sekunde do kraja dramatičnog meča, pri Bosninom vođstvu sa 82:81, Petrović je promašio, navijači su pretrnuli, gosti su se već radovali, ali se u treptaj oka zatim čula pištaljka zagrebačkog sudije Ilije Matijevića.

Dosuđeno je da je Hadžić načinio prekršaj. Vunderkind Šibenke, koji je do tada postigao 38 poena, stao je na liniju za slobodna bacanja. Pogodio je oba. Scena na igralištu i u gledalištu odjednom je dobila potpuno drugačiji izraz.

Sutradan, dok je Šibenik još bio opijen srećom, na predsedništvu Košarkaškog saveza Jugoslavije u Beogradu odlučeno je da se utakmica ponovi na neutralnom terenu u Novom Sadu.

Do nje nikada nije došlo, jer prvak sa terena je odbio da igra.

Bosna je administrativno proglašena za šampiona za 1983.

Pešić je nastavio da je vodi s Karalejićem u stručnom timu.

Dogodine je osvojen trofej u Kupu Jugoslavije. U finalu u Metkoviću sigurno je savladan drugoligaš Alkar iz Sinja (92:78), jedno od najvećih iznenađenja u istoriji takmičenja.

Simbolika 250 stepenika

Pešiću je onda povereno da umesto Sarajlije Halilovića, koji je s jednom generacijom bio evropski kadetski prvak 1983, a juniorski viceprvak 1984, preuzme brigu o sledećem pokolenju, igračima godišta 1967. i 1968, jednima od najdarovitijih u jugoslovenskoj košarci svih vremena.

Golobradi Vlade Divac, Toni Kukoč, Nebojša Ilić, Slaviša Koprivica, Zoran Kalpić i Radenko Dobraš su bili, između ostalih, kadetski prvaci Evrope 1985. u bugarskom gradu Ruse na Dunavu pred Crnim morem.

Sledeće godine je tim kojem su pridodati i Aleksandar Đorđević, Dino Rađa, Luka Pavićević, Miroslav Pecarski i Teoman Alibegović zaseo i na juniorski tron na šampionatu u Austriji.

Osamnaestogodišnji Divac je mesec ranije bio učesnik Svetskog prvenstva u Madridu, najmlađi debitant u reprezentaciji posle Ljubodraga Ducija Simonovića 1967, na žalost i tragičar čuvenog polufinalnog duela sa Sovjetskim Savezom.

Koliki je talenat imala ta generacija svedoči i to što je na Evropsko prvenstvo u Atini 1987. selektor Krešimir Ćosić uz Divca poveo i Đorđevića, Kukoča i Rađu.

Njen vrhunac u mlađim uzrastima bilo je Svetsko prvenstvo u Bormiju, zimskom centru u italijanskim Alpima, koje je FIBA treći put priređivala za igrače do 19 godina.

Igralo se potkraj jula i početkom avgusta 1987, nepuna dva meseca iza Evrobasketa u Grčkoj.

Pešić je sve pobrojane mlade nade, dodajućim im Samira Avdića, poveo na prvi deo priprema na Staru planinu nadomak svog Pirota, daleko od očiju javnosti. Tek punoletnim mladićima, sasvim izolovanima u živopisnom miru, činilo se da su došli Bogu iza nogu.

Pod svoje ih je uzeo i Karalejić, koji im je osmišljenim vežbama za jačanje snage i nabijanje kondicije vadio dušu na pamuk.

Drugi deo priprema, uoči puta na Apenine, obavljen je u Sarajevu.

Tek tu je do punog izražaja došla Karalejina magistarska teza „Relacije između nekih konativnih karakteristika i uspeha u košarci“, odbranjena na Fakultetu za fizičku kulturu u Zagrebu 1985.

Kad je podmladak pomislio da se najzad ratosiljao njegovog drilovanja i da sledi samo rad s loptom i na uigravanju Pešićevih taktičkih zamisli, Profa ih je poterao na Malo polje u sarajevskoj opštini Hadžići da bi, u skladu sa svojom magistraturom, sagledao kakav im je voljni momenat.

Došli su, zapravo, u podnožje skakaonice na Igmanu na kojoj je održano takmičenje u ski skokovima na Zimskim olimpijskim igrama 1984.

Do vrha su vodili basamaci sa zastrašujuće velikim nagibom.

Karalejić je predvideo da se uspon osvaja u tri serije: u prvoj je bilo dozvoljeno napraviti dve pauze, u drugoj jednu, a u trećoj nijednu.

Kako je, zapravo, izgledao put vrhunskih talenata ka zlatu u Bormiju sa svih sedam pobeda, a i sa obe protiv favorita Amerikanaca, i u grupi (110:95, Kukoč 37 poena, trojke 11-12) i u finalu (86:76), i kroz kakve su tantalove muke prošli na dve planinske lepotice, sjajno je dočarao dokumentarni film o tom dostignuću „250 stepenika“, autora Vladimira Pajića iz 2017, na 30-godišnjicu najupečatljivijeg trijumfa jugoslovenske košarke mimo seniorskih.

I u Partizanu i u Zvezdi

Pešić zatim odlazi za selektora Zapadne Nemačke.

Karajelić je 1988. na fakultetu na kojem je diplomirao odbranio doktorsku disertaciju „Relacije između konativnih dimenzija ličnosti i uspeha u vrhunskoj košarci“.

Ušao je u stručni štab Duška Vujoševića u sezoni 1987/88, kada se Partizan domogao završnog turnira Kupa šampiona u Ganu, prvog fajnal-fora u istoriji vodećeg klupskog takmičenja evropske košarke.

Među crno-belima je sarađivao i sa Željkom Obradovićem 1992/93, u sezoni posle evropskog trijumfa u Istanbulu, i s Nenadom Trajkovićem 1999/2000, kada je osvojen trofej u kupu na završnom turniru u Leskovcu.

IN MEMORIAM. PROF. DR MILIVOJE KARALEJIĆ (1945 – 2024)

🔗 https://t.co/G5rHx28W9A#KKPartizan Foto: MN Pres pic.twitter.com/SIJpdahKrL

— KK Partizan Mozzart Bet (@PartizanBC) May 18, 2024

Pešića je pratio i u reprezentaciji ka evropskom tronu 2001. u Istanbulu i ka svetskom prestolu u Indijanapolisu 2002, obavljajući uoči Mundobasketa posebne pripreme u Kraljevu s Divcem, u to vreme NBA zvezdom Sakramenta.

Bio je Karijev čovek od neograničenog poverenja i u Albi, Barseloni, rimskoj Lotomatici, Đironi, moskovskom Dinamu i Crvenoj zvezdi.

Katedru za košarku je vodio od 1993. do 1998. kao vanredni profesor na beogradskom DIF-u, a od 1999. kao redovni profesor na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja.