Čuveni odbojkaš o proslavi bronze košarkaša u Parizu: Našli ih u kafani, to je nekultura i nepoštovanje protivnika (VIDEO)

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Malo smo omatorili pa nam odmah sve smeta. Postujes protivnika kojem sudije nisu svirali prekrsaje, korake i slobodna bacanje. To pokazuje gde se nalazimo cestitamo lopovima i losijima…

2. Tako je,Andrija!Bravo.

3. Лепо је објаснио човек

4. Neka je neko rekao. Bas smo nisko pali. Loš primer za klince kojima su oni idoli. Nema više pozitivnih primera oko nas, barem ne u medijima.

5. Da li je moguće da jedan sportski psiholog ima ovako siromašan rečnik i ovako ”bazično” izražavanje? Drugo, ceo svet (ne samo mi) shvatio je slavlje u kafani kao afirmaciju autentičnosti, drugarstva i životne radosti (pozitive, što bi se reklo). Nešto daleko toplije, ljudskije od uštogljenih ceremonija i kojekakvih prenemaganja. Nešto što svetu sad treba. Pa Ameri su prvi bili oduševljeni (tj. ako g.Gerić uopšte čita američke info portale). Zar jedan psiholog nije u stanju to da protumači?

6. Sport je lep. Dok je IGRA.
   Vrhunski „sport“ NIJE igra.

7. Andriji svaka čast kao sportisti ali za ovo nije u pravo. Zar i ovo nije nepoštovanje organizatora prema prema Nemačkoj i Srpskoj reprezentaciji da se prvi put u istoriji odredi da igraju u 9 ujutro za trće mesto i da moraju da čekaju do ponoći da privilegovani domaćini i Amerikanci završe svoj meč.Oni su se samo uklopili u opšte ne poštovanje domaćina prema jednom delu učesnika na ovom takmičenju. Počev od promene pravila pa do promene žreba po potrebi i to sve u toku takmičenja.

8. Da li ovo znači da Štimac dobija pojačanje.

9. Psihologija i krivično pravo, a što se tvoj zlatni selektor prodao da se slika sa nekima koji nemaju legitimitet!

10. Andrija, teoretski si u pravu…ali toliko je namernih i slučajnih propusta bilo prema našim sportistima da je krajnje neumesno izvlačenje ove situacije iz celokupne slike cirkusa u koji se profesionalni sport pretvorio!
    Tvoj poziv valjda insistira na gledanju šire slike…ili si „prepisivao“ na ispitima?

11. Ајмо мало да анализирамо изјаве:
    1. Њихово славље је ок, али није био моменат за тако нешто. – Њихово славље је дефинисано временом и местом, целокупним контекстом на основу ког ће да се памти. Другим речима, да је славље било увече или сутрадан, то не би било THE „њихово славље“.
    2. То мени лично није симпатично, али српском народу јесте. – Која је функција ове изјаве? Видим више проблема, нек читалац проба сам да их уочи. Ево помоћи – антагонизација.
    3. На неки начин је некултура и непоштовање других учесника. И други су нешто постигли. – Који је то начин? Којих учесника? Како се постигнуће других доводи у везу са постигнућем и слављем српске репрезентације? Мој утисак – изјава је непоткрепљена и празна.
    4. И увек мораш поштовати свог противника, то је вредност спорта који прво треба да научиш. – Шта значи поштовати, и како се то понашајно манифестује? Ко је остао без поштовања прославом српских репрезентативаца? Да ли су током финала играчи САД и Француске били изложени кафани? Можда је било пуштено на видео-биму? Поштовање се заслужује, није унапред дата вредност, а питам се како би се могло оценити поштовање указано репрезентацијама Србије и Немачке. Ево речи од мене, бившег спортисте: Уколико организатор такмичења допусти да одређени такмичари у недоглед чекају мечеве или доделу медаља, сматра се да ти такмичари нису испоштовани, већ се џабе мрцваре. Тако да, одлазак у кафану не могу сагледати ван контекста очајне организације. Да не говоримо о полуфиналу, ту је јак уплив навијачког жара;
    5. И ја сам освајао свашта и славили смо успехе, али мислим да су преурањено славили на тај начин. – Овде се опет стиче утисак да изјава раздељује и антагонизује, из позиције изолованог и идеализованог Ја, као да осуђује и скоро да поставља себе за идеал понашања. Не знам шта значи „преурањено славили на тај начин“. Можда је бронза висила о концу…
    6. Сводити весеље нације на пројекцију је баш уско, али и да је тачно, пројекција није предмет који можеш да држиш у руци, већ је име које смо дали процесу, а који је учворен са бројним другим менталним процесима, и не представља ништа лоше, површно или лажно – тај процес је нужна компонента општења (комуникације). Не знам шта весеље нације, с друге стране екрана, има везе са темом чланка. Од ове тачке чланак почиње да се дезинтегрише. Утисак ми је да је збркано путовао од психологије појединца, преко психологије мањих група, до психологије нације.