Košarkaši Srbije vratili se u Beograd: Nokaut koji će tek boleti

Doživljen nokaut u Berlinu, jedan je od većih, a sigurno najteži od osamostaljenja Srbije. Udarac je toliko snažan, dobijen je u predelu brade sa posledicama koje će se tek osećati u bližoj i daljoj košarkaškoj perspektivi.

Srbija je eliminisana od reprezentacije koja je trebalo da bude samo „prolazna stanica“ na putu ka samoj završnici Evropskog prvenstva. Deo merne jedinice Italijana, pre osmine finala, predstavljao je i poraz od Ukrajine, „mučenje“ sa Hrvatskom u grupnoj fazi.

Bez Danila Galinarija, igre u kojoj selektor Đanmarko Poceko ne koristi klasične centre, plejmejkerima od kojih nijedan nije bio startni u svojim klubovima prošle sezone i samo dvojicom istinskih asova (Nikolo Meli i Simone Fontekio) Italija je, čak i od svoje javnosti pred meč sa Srbijom shvaćena kao autsajder sa šansama za trijumf manjim nego kraljevačke Sloge u potencijalnom duelu sa Golden Stejtom.

Realnost je, pak, bila potpuno drugačija. Harizmatični, nepredvidivi i emocionalno preterano ekspresivni selektor Đanmarko Poceko najslabije tačke u igri Srbije gađao je tako precizno, naročito u poslednjoj četvrtini, u kojoj je svaki „hitac“ završavao u centar mete. Srbija jednostavno nije znala kako da sačuva Nikola Melija, vezivno tkivo gotovo svake napadačke akcije Italijana u pozicionom rasporedu.

Iako u suštini četvorka, as Milana dugo već u reprezentaciji igra kao petica koja širi igru u pik end popu i to tako lepo radi da odbrana Srbije ni sa preuzimanjima, reakcijama sa strane pomoći nije mogla da mu naudi. Više od statističkog učinka (21p, 6sk, 4as) Melijev uticaj na igru ogledao se u tome što je defanzivno iscrpljivao Nikolu Jokića, koji naprosto nije naviknut da visoko izlazi u odbrani, prečesto boravi na liniji za tri poena.

U tim segmentima, as Denvera je odbrambeno najranjiviji, što su Italijani odlično iskautirali. Verovatno je i to bio razlog što je najbolji košarkaš Srbije u igri proveo 29 minuta i što je selektor Pešić neretko pokušavao da preuzimanjima zamaskira defanzivne probleme.

I mada bi mogla da se povede polemika u vezi sa tim zašto je poveo trojicu klasičnih centara (Jokić, Milutinov, Ristić), surova je istina da Srbija nema igrača nalik Meliju; fizički snažnog, korpulentnog, košarkaški pismenog, odličnog šuta sa distance, po vokaciji četvorku koja može da igra i na petici. I sam Vladimir Lučić, kapiten Srbije, posle meča je naznačio protivničku igru u pik end popu kao segment za koji defanzivno nisu imali rešenja.

Gotovo svi šutevi sa distance Spisua, Fontekija, pa i Polonare proizilazili su iz akcija u kojima je Meli bio „noseći igrač“. Da stvar bude gora, Srbija je, uprkos konstantnim ponavljanjima selektora Pešića, podbacila u ofanzivnoj tranziciji, dala osetno manje poena u odnosu na Italiju (13/29), indikativno je i loše igrala tranzicionu odbranu što su i tokom priprema, kao i na šampionatu bile „neuralgične tačke“ u našem sistemu.

Nažalost, u najvažnijem meču na šampionatu jasno se videlo i da je selektor Pešić pogrešio kada je odlučio da na Evropskog prvenstvo krene samo sa jednim klasičnim plejmejkerom.

Uprkos veštinama sa loptom, Ognjen Jaramaz i Marko Gudurić nisu organizatori igre na vrhunskom nivou: niti su sjajni u igri dva na dva (u čemu je Teodosić i danas najbolji u Evropi), niti imaju pregled igre nalik pasovima koje dele Micić i Teodosić, a ni dovoljno iskustva da preuzmu odgovornost u mečevima težine pobedi ili idi kući.

Jesu i maleri sustigli „orlove“ – niko nije mogao da predvidi stomačne probleme Vanje Marinkovića, virus koji je Nikola Milutinov zakačio neposredno pred put u Prag, ali je zato selektor Pešić mogao da umanji rizik i umesto rovitog i povredama sklonog Nemanju Nedovića,  povede Ognjena Dobrića.

Krah kakav se ne pamti, posledica je i brojnih loših stvari urađenih u Košarkaškom savezu Srbije: preterane servilnosti prema igračima, odbojnosti prema novinarima koju ima velika većina reprezentativaca, a uglavnom to i ne kriju, zapravo na delu pokazuju, pa sve dotle da je sam boravak na prvenstvu kod određenih reprezentativaca pretvoren u porodični piknik, u kojem se dve strane razdvajaju samo kada je trening.

Selektor Pešić je možda imao dobre namere, možda je želeo da se „dodvori“ sujetama i izraženom egu pojedinaca i možda je u svemu tome odstupio od nekih svojih ljudskih i košarkaških principa. U Pragu, a posebno Berlinu, mnogo se bavio javnim mnjenjem, kreiranjem stvarnosti, tumačenjima igre u kojoj je preveliki akcenat bio na Nikoli Jokiću.

Osim Vasilija Micića, većina je svoje uloge svela na kretnje bez lopte, pravljenje što boljih situacija za pozicioniranje najboljeg srpskog igrača i čekanje u uglovima ili u bek-doru za pravovremeni pas. Kao da je smetnuto sa uma da u aktuelnom sastavu Srbija nije imala vrhunskog šutera ko bez problema pogađa i ima rutinu kada se lomi.

Italijani su nam još jednom pokazali gde nam je mesto i koliko nam prizemnosti i poštenja fali da bismo bili uspešniji u budućnosti.

Crno leto i siva perspektiva

Eliminacija u osmini finala Evropskog prvenstva predstavlja tačku na crno košarkaško leto svih muških selekcija Srbije. Samo su dečaci do 18 godina uspeli da osvoje bronzanu medalju na kontinentalnom šampionatu. Igrači do 20 godina vratili su se u A diviziju u kojoj su jedva opstali tinejdžeri do 16 godina. Selekcija U17 na Svetskom prvenstvu ispala je u četvrtfinalu od SAD. Poređenja radi, naši najveći takmaci, a ujedno i današnji uzori – Španci su u gotovo svim takmičenjima igrali finala – dva su osvojili – U 20 i U18, dok su na Evropskom prvenstvu do 16 godina izgubili od Litvanije u finalu. Na Svetskom do 17 poraženi su umeču za zlato od SAD i jedino na planetarnom takmičenju do 19 godina nisu uspeli da se domognu poslednjeg meča.

Četvrtfinale

Utorak

A         Nemačka – Grčka     20.30

B         Španija – Finska       17.15

Sreda

C          Francuska – Italija   17.15

D         Slovenija – Poljska   20.30

*Polufinale

Pobednik A – Pobednik B

Pobednik C – Pobednik D