Kosmička pravda

Godinama su dobro radili, toliko dugo ne znaju za poraz, puno toga su pokazali na ovom prvenstvu, igrali bolje i sa više vatre od Engleza… Zaista su zaslužili da ih zovemo prvacima Evrope.

Sa druge strane, Englezi su još jednom imali prednost domaćeg terena… Finale nije moglo da bude u Dablinu ni Bilbauu, sve se nekako „navlačilo“ na London, pa opet im to nije bilo dovoljno da „vrate kući“ fudbal.

Osim te (ne) pravednosti, glavni utisak turnira mi je njegova razvodnjenost. Ako EURO treba da bude smotra najboljih onda ovo to nije bilo, iako je skoro polovina evropskih država navijalo za svoje reprezentacije. Ni mnogi prisutni nisu dali sve od sebe. Zbog milion stvari.

Jednoj Nemačkoj je bilo teško da bude prava kada se znalo da sadašnji selektor odlazi, svlačionica Francuske je grmela od katastrofalnih međuljudskih odnosa i „ratova“, Turci su došli samo da odrade posao, Švajcarci, Česi, Šveđani, Danci… samo se nadali da mogu nekoga da iznenade.

Ranija EP su bila neizvesnija, čak su i praćena sa više iščekivanja. Ja, prvi sam odmah posle ključnog penala u finalu isključio TV i otišao na spavanje, ne čekajući ceremoniju dodele pehara, što pre nisam propuštao.

Međutim, fudbalski pismeni, čestiti i dobronamerni ljudi u Srbiji imali su šta da nauče za ovo mesec dana.

Pre svega, da je uspeh „rezervisan“ za organizovane saveze i reprezentacije, što nije naš slučaj. Pravljenje dobrih rezultata je proces, sve ostalo su incidenti. Dokle god to ne shvatimo, naš svet će da prati Evropska prvenstva sa „pola oka“, između dva biterlemona u kafićima, a EURO će nam biti kao u književnom naslovu „Daleko je sunce“.

Imamo ili smo imali i mi stručnjake i vizionare, kao što su Radomir Antić i Slavoljub Muslin, ali smo ih oterali. Umesto da je nastavljeno njihovim putem.

Aleksandar Čeferin, vidim, menja pravac. Razumem da je organizacijom ovakvog „raštrkanog“ šampionata trebalo podići marketinški rejting UEFA i popuniti kasu, ispražnjenom pandemijom korona virusa, ali pozdravljam nagoveštaje povratka starom formatu. Ne bih voleo da opet gledamo „Insieme, unite, unite, Europe…“ kao iz stiha Tota Kutunja.

Jedna, eventualno dve zemlje organizatori i to je to. Do tada, nove kvalifikacije, neke nove bitke… Ringišpil nastavlja da se vrti.

Autor je fudbalski trener