Kuba inspirisana Maradonom razvija fudbal

Ukoliko se osvrnemo samo pola veka unazad, zaključujemo da je malo nedostajalo da kubanski fudbal digne planetu u vazduh, zvuči paradoksalno…

Nakon američke neuspele invazije u Zalivu svinja 1961. godine, agent CIA-e izvestio je predsednika Džona Kenedija da su na Kubi primećeni fudbalski tereni na obalnom području što je protumačeno kao jasan indikator sovjetskog prisustva.

„Kubanci igraju bejzbol, Rusi igraju fudbal“, preneo je agent CIA-e tadašnjem američkom predsedniku.

Američki predsednik Džon Kenedi izabrao je upravo ovaj kao jedan od ključnih razloga da odobri letove kako bi se proverile tvrdnje, fotografisalo ostrvo, a sve u pozadinskom cilju da se ispita u kom smeru idu sovjetske aktivnosti po pitanju postavljanja nuklearnih raketa, budući da su SAD ovaj potez protumačile kao akt ugrožavanja nacionalne bezbednosti i povredu interesne sfere.

S druge strane bio je to odgovor SSSR-a, pošto su SAD nešto ranije razmestile rakete srednjeg dometa u Turskoj i Italiji.

Kriza je kulminirala američkim ekonomskim embargom Kubi 1962. godine koji je ostao do danas na snazi čime kubanski establišment objašnjava ekonomsku zaostalost i višedecenijsku stagnaciju privrednog rasta.

Nekoliko godina kasnije – ponovo slična situacija.

Američki državni sekeretar Henri Kisindžer apelovao je na Sovjete da zaustave izgradnju nuklearne podmornice, nakon što je američka obaveštajna služba primetila izgradnju novih fudbalskih terena.

Kritičan momenat Hladnog rata koji je zamalo doveo svet na ivicu nuklearnog uništenja okončan je Hruščovom naredbom preko Radia Moskve da se raketne baze demontiraju, a nuklarno oružje vrati u SSSR.

Slično su jedanaest meseci kasnije postupile i SAD, čime je “igra nerava” završena, a dogovorena vruća linija tzv. “crveni telefon” između Vašingtona i Moskve.

Nakon 30 godina od raspada blokovske podele sveta od fudbalskih terena preostalo je jedino nasleđe sovjetske vojske koja ih je ostavila u amanet prilikom povlačenja, ali se danas slabo održavaju.

Razlog su drugi prioriteti kubanske vlade, a to su iznad svega goruća egzistencijalna pitanja.

Ono čega ne manjka Kubancima jesu strast i entuzijazam prema muzici, cigarilosima, rumu, kartanju, sportu i uopšte bogatom socijalnom životu u inat onom na bonove i prosečnoj mesečnoj plati koja ne prelazi par desetina dolara.

U nedostatku elementarnih uslova prepušta se kreaciji i improvizuju igrališta. Meta su mali golići raznih konstrukcija, zidovi označeni autolakom, skidaju  se papuče, dovlače kontejneri ili posao završava kamenje obrušeno sa oronulih grandioznih zdanja izmiksanih kolonijalnim, neoklasičnim, baroknim, modernim i drugim stilovima.

Igra se na asfaltu prestoničkih ulica u patikama zalepljenim selotejp trakom sa izderanom loptom načetom do balona, dok miris benzina iz oldtajemera “prži” nozdrve i ostavlja dimnu zavesu za sobom.

Meštani primorskih gradova vikende provode kotrljajući bosonogi “bubamaru” po užarenom pesku prelepih kubanskih plaža.

Pravila su jednostavna: pojavi se neko sa loptom, štapovi se zabiju u pesak i okršaj može da počne. Mladići na ulicama nose dresove sa imenima poznatih svetskih fudbalera koje su dobili na poklon od turista, baš kao i lopte o kojima maksimalno vode računa da im produže vek, jer jedna često pripada čitavom gradskom kvartu.

Za one “kafanske selektore” rezervisani su barovi gde “iza žardinjere” ili zajedno sa stranim turistima koji svoje nove amigose vole da počaste “cervezom” prate fudbalska dešavanja sa Starog kontinenta i iz Latinske Amerike, a najdraža im je svakako španska Primera.

Temperamentni Kubanci sa velikom strašću mašući rukama i demonstrirajući pričaju o potezima fudbalskih zvezda, a nezaobilazni deo razgovora sa prosečnim ljubiteljem fudbala na Kubi je legendarni argentinski fudbaler, pokojni Dijego Armando Maradona.

Ne, nisu razlog njegove fudbalske čarolije od kojih je zastajao dah, a stadioni umeli da zaneme. Argentinac je negovao prijateljstvo sa pokojnim revolucionarom Fidelom Kastrom čiji lik ima istetoviran na listu leve noge, dok mu je Če Gevara na desnom ramenu.

Slavni argentinski fudbaler kritikovao je imperijalistišku politku SAD-a, koja prema njegovom mišljenju, zbog svojih materijalističkih tendencija kao “svetski policajac” drži dobar deo planete u bedi i pokornosti.

On bez suzdražavanja izražava svoje antiglobalističke stavove što nailazi na oduševljenje slobodarski nastrojenog kubanskog naroda. Maradona uživa status božanstva na Kubi.

Da je rado viđen gost u toj zemlji, pa i u krevetu tamošnjih žena, svedoči njegovo skorašnje nezvanično priznanje da je otac troje “nove” dece, pored petoro zakonski priznatih.

Fudbalski savez Kube primljen je još 1924. godine u članstvo svetske fudbalske organizacije. Takmiči se u KONKAF zoni i za sada je izboren samo jedan plasman na Mundijal još 1938. godine kada je Kuba dogurala do četvrfinala što ujedno predstavlja i najveći uspeh kubanskog fudbala.

Na kontinentalnom prvenstvu Kubanci su najbolji rezultat ostvarili 1974. godine u Trinidadu i Tobagu gde su osvojili četvrto mesto.

Više uspeha su imali u Karipskom kupu gde je konkurencija manje žestoka, te su zabeležili seriju zapaženih rezultata u poslednjih dvadeset godina, dok su se na najviši stepenik konačno popeli 2012. godine kada je osvojen prvi pehar pobedom nad Trinidad i Tobagom u finalu u prestonici Antigve i Barbude.

Nacionalna liga Kube zvanično se igra od 1912. godine, a najtrofejniji klubovi su Galjego, Vilja Klara, Real Iberija i Juventud Asturijana iz Havane.

Nacionalni tim sačinjen je gotovo isključivo od igrača-amatera iz domaćeg šampionata, dok svega nekolicina reprezentativaca igraju u inostranim ligama u SAD-u, Meksiku i Dominikanskoj Republici.

Od 2013. godine na snazi je liberalizacija turističkih putovanja građana  u inostranstvo.  Do tada zemlja nije mogla da se napusti bez odobrenja resornog ministarstva i izdavanja specijalne dozvole.

Reforma Raula Kastra direktno se odrazila na sport čime su praktično otvorena vrata sportistima da odlaze za unosnim ugovorima u Španiju, Panamu i SAD.

Pre stupanja zakona na snagu brojni su primeri sportista “begunaca” koji su koristili priliku i ostajali u zemljama u kojima su reprezentovali Kubu kao deo ekspedicije.

Poznat je slučaj čak petorice fudbalera omladinske selekcije Kube koji su ostali u SAD-u nakon kvalifikacionog susreta za plasman Olimpijske igre u Pekingu 2008. godine.

Nesumnjivo da su Kubanci kao darovita sportska nacija poželjan plen za lovce na talente koje je Fidel Kastro jednom prilikom nazvao “mafijaškim ajkulama”.

Izolovana Kuba je kao poslednji Mohikanac čuvala principe revolucije i nakon sloma komunizma koji joj je dodatno otežao ionako tešku ekonomsku i geopolitičku situaciju.

Oslanjanje na tradicionalne antiglobalističke saveznike poput Venecuele, Brazila, Belorusije, Rusije i Kine više nije dovoljno. Američka ekonomska blokada je konopac koji pritiska vrat i steže želudac.

Planska privreda i državni kliring odavno su prevaziđeni ekonomski modeli. Novac od turizma kao i od kubanskih migranata koji ga šalju nazad rodbini postao je način preživljavanja i predstavlja stajanje na jednoj nozi na litici stene na milimetar od pada u ambis dok udara jak bočni vetar globalizacije.

Kubanci se nalaze u unutrašnjem rascepu između krvlju izvojevane ideologije i potrebe za boljim životnim standardom, pa zemlja polako klizi ka modifikovanom ustrojstvu.

Izmene Ustava, upliv kapitala, rezovi u državnoj upravi i privatna inicijativa u vidu “samozapošljavanja” postaju novi pravac, naročito nakon smrti Fidela Kastra što nesumnjivo kuca i na vrata sporta. Tvrdokorni u tome vide zaveru, izdaju postulata i vraćanju Batistinoj Kubi poznatoj kao mesto crvenih fenjera, kockarnica, lumperaja…

Sport je još uvek amaterskog tipa najviše zbog spomenutih vrednosti koje propagira partija po kojima novac ne bi trebao da bude inicijalni motiv za takmičenje, već je prvenstveni podsticaj razvijanje osećaja solidarnosti.

Loši infrastrukturni uslovi takođe stoje kao prepreka profesionalizaciji, ali to nije smetalo kubanskim sportstima da osvoje čak 220 medalja za svoju zemlju na Olimpijskim igrama.

U poslednje vreme na Kubi se sve glasnije priča o profesionalizaciji sporta, prvenstveno bejzbola koji bi mogao da donese najveći profit kao nacionalni brend zemlje.

Iako zvanično ne postoji nacionalna strategija o razvoju konkretno fudbala, ipak ima naznaka da će zbog rastuće popularnosti tog sporta u perspektivi ulaganja biti izdašnija.

Jedna od poslednjih preduzimljivosti Fidela Kastra pred smrt bila je upravo inicijativa za izgradnju fudbalskih terena za omladinu Havane koja se žalila da im je ulica jedino mesto za igru, a sam fudbal se kao zaraza širi ostrvom.

Bilo kako bilo, tranzicija je u toku i nameće se Kubancima kao neminovnost. Promene su spore, kozmetičke i pristupa im se sa oprezom u želji da se očuva unikatnost političkog sistema.

Neoliberalni kapitalizam koji disidenti prizivaju da ih usreći i dalje je van domašaja ove karipske države i izvesno je da neće naići na toplu dobrodošlicu , te je teško očekivati da će se fudbal zbog manjka sredstava u dogledno vreme razviti do mere da probije lokalne romantične okvire.

Ipak, sport je tamo bliže svom izvoru.