Natalija Stevanović: Lep je osećaj kad Novak zove da zajedno jedemo travu

Kaže da je presrećna što je njen domet još kad se plasirala u drugo kolo zapazio Novak Đoković, koji se našalio da bi voleo da jedu travu zajedno (Novak to radi kada osvoji Vimbldon).

„Možemo da pasemo bez problema oboje. To mi je jako lepo što čujem. Naravno, Novak da priča o meni je fenomenalno, zar ne?! Ovde smo se stalno nekako mimoilazili, jer svako gleda da bude što manje u kompleksu, jer to troši mnogo energije. Stvarno se nadam da će on svojim putem, a ja svojim, pa dokle god… Iako se izgubi sutra, nema veze, poješće se parče trave!“

Njen iznenađujući uspeh je primljen euforično.

„Emocije mi idu gore-dole, ježim se, to su sve lepa osećanja, ali isto tako se trudim da se sve to lepo iskanališe da bih mogla pribrano da odigram da igram meč. Sve devojke su rekle ‘jao, večeras će da se slavi’. Ja im kažem: ‘Slaviće se na kraju turnira’. U svakom slučaju će biti tako, ali sada smo još uvek na turniru, treba da se radi.“

Čak se i BBC interesuje.

„Već smo bili na BBC. Čak su se i našalili, jer nam je familija kod koje odsedamo rekla: ‘Poručili su ti da te ne bi uzeli za Ples sa zvezdama’. Rekoh, dobro, nema veze.“

Stevanovićeva je definitivno jedna od najvećih senzacija ovogodišnjeg Vimbldona.

„Lepo mi je. Sve vreme sam bila ispod radara, što mi je okej, jer svako ima svoj neki put. Ja radim ovo zato što volim, imamo tu neku viziju koju pratimo. Naravno, kada se nešto lepo postigne, sa time dođe i pažnja. Puno ljudi koji nikada nisu pisali, sada pišu. Ljudi koji su uvek bili tu, pišu. Svima sam zahvalan, i onima koji nikad nisu pisali, a sada pišu – lepo je što pišu, naravno. Ne kažem: ‘Gde ste bili kad sam bila niko?’ (smeh). Nema veze, hvala im što su sada tu, poštovanje i za to! Prija, definitivno. Kada malo splasu emocije i tokom narednih nekih turnira, ako ne prođu kako treba, ljudi će verovatno opet pričati: ‘A, digla se, gledaj je sada…’. Ali moraju da shvate da je ovo naš posao. Imamo i mi pravo da imamo loš dan u kancelariji. Taj dan može da potraje dva, tri meseca, ali ako se mi dignemo posle ta dva, tri meseca i napravimo neku vrstu dominacije, to je ono što je bitno, jer si se izdigao iznad toga i krenuo si dalje, nisi dao otkaz.“

Šta je radila jutro pred meč?

„Ovo smo spremali da kažem, a muž mi kaže: ‘Nećeš valjda to da kažeš…’. Ja volim da budem domaćica – ja sam peglala na dan meča! Majke mi! Došla sam ujutru i rekla: ‘Dušo, koja ti majica treba?’. On kaže: ‘Jesi ti normalna?’, a ja njemu ‘Veruj mi, prija mi, samo mi reci’. Kaže da ne nosi majicu za peglanje, a ja njemu: ‘Ma, ispeglaću ti ja ako ti treba za presvlaku’. Stvarno volim te neke obične stvari i stvarno me je to opustilo. Normalno, ujutru volimo i da pustimo muziku i malo da pozitivnije zaplešemo. Puštali smo Berija Vajta. Da, ujutru! Onda smo i Frenka Sinatru, ‘Fly Me To The Moon’, tako da smo vrlo romantične duše.“

S 225. mesta na svetskoj listio pomaći će se među 150 najboljih.

„Pre osam godina, odnosno malo posle toga, pitali smo se da li da igram ili ne igram više. Imali smo četvorogodišnji plan da igram kvalifikacije za US open. Ja sam mislila da nema šanse. To je bilo 2016, a 2019. smo potpisali taj neki dugogodišnji plan u vidu kvalifikacija za US open. Nama je falilo deset poena za Vimbldon, pa mi je muž (ujedno i trener) rekao: ‘Slobodno, bre, ti, nema veze što je upisan US open, možemo mi i Vimbldon 2019!’. Nekako se nije pogodilo, ali je stvarno bio taj US open 2019. To nam je bio prvi veliki korak posle koga smo baš bili srećni, jer je to nešto gde nikada nisam bila, tu smo došli od momenta ‘hajde samo da igramo, pa šta bude – bude’. Te 2019. je krenulo, 2020. kreća korona, kreću moje boginje, sve su to, ja mislim, bili testovi. Imala sam utisak da sam znala da će da dođe kada god mi je najteže bilo. A i ponovo, ako ne dođe, znala sam da sam sve dala od sebe. Nema za čime da se žali. Dala sam sve od sebe i nema opravdanja. Da ja sad kažem, pa znate imala sam boginje, bilo mi je teško – ništa se od toga ne dobija u životu, od jadikovanja nad svojom teskobom. I stvarno tako mislim. Zvuči kao kliše, ali zaista jeste tako – koliko god teško bilo da se kaže na glas.“