Ljubav Amele i Jasmina Ljajića prvog dana ove godine krunisana brakom

Prvog dana ove godine na indirektan način u nju je ponovo ušao. Neće opet trčati sjajnih 30:12,21 na 10.000 ili 8:12,36 na 3.000 metara, ali će o tim i svim drugim trkama naširoko pričati s najdražim pratiocem, suprugom Amelom Ljajić, nekada Terzić. O njoj se sve zna, do prošle godine uz Ivanu Španović najveća zvezda naše atletike, nažalost, nije uspela da ponovi juniorska dostignuća u seniorskoj konkurenciji. Susret u prolazu sa najpoznatijim sportskim bračnim parom u Novom Pazaru protekao je u spontanom razgovoru.

Jasmin Ljajić: Mislim da smo jedini sportski par supružnika u gradu sa dugogodišnjim reprezentativnim stažom. Iza nas su vrhunski rezultati i titule, posebno se to odnosi na Amelu, ako to kojim slučajem nije tačno u brzini niko ne može da nam parira.

Flešbek u koji su stali upoznavanje i prvi zvanični dan ljubavi iz Jasminovog i Amelinog ugla izgleda ovako.

Jasmin Ljajić: Više od godinu dana zajedničkih treninga i intenzivnog druženja, posebno na pripremama van Novog Pazara pokazali su da smo jedno za drugo. Dobro se sećam tog dana kada više nismo bili drugovi. Rajčinovića banja kraj Novog Pazara bogata je lekovitom vodom. Sa tog izvora često je naš trener posle dugog odsustva donosio balone vode svom, tada još živom ocu. Tog dana, kao i ranije, krenuli smo da pomognemo našem drugom ocu, Rifatu Zilkiću. Tada je sve krenulo, bila je 2011. godina.

Amela Ljajić: Čega se on setio. Nas je spojila navika. Kad bi mi bilo teško, a to je bilo tako često, on je bio tu da mi se nađe pri ruci. Kad me je ugrizao turski kangal na treningu i u čitavom nizu situacija njegova podrška bila je najvažnija. Ljubav čine sitnice, nikada neću zaboraviti jedan kišni dan u Ulcinju. Padala je jaka kiša, a ja sam imala šuškavac bez kapuljače, skinuo je svoj sa kapuljačom i dao ga meni. Jedva sam ga navukla, bio mi je tek do ramena, ali to su te sitnice koje čine pravu ljubav.

Ne postoji takmičenje na koje Zilkić sa svojim atletičarima odlazi sa devizom – važno je učestvovati. Prva mesta, medalje i trofeji bili su cilj i tada i danas. Napori da se do odličja dođe ogromni, još su veći kad voliš nekog više od sebe, a to je ono što ovu ljubav čini posebnom. Krosevi su im zbog specifičnosti staze ostali u najjačem sećanju.

Jasmin Ljajić: Na njima ženske trke uvek prethode muškim. Ja bih uvek nastupao u dve, njenoj i mojoj. Jedna zvanična, druga nezvanična, a obe mi podjednako važne. Amela bi osvajala medalje koje bih doživljavao kao svoje, a ja bih se trčeći duž staze njene trke potpuno ispraznio, fizički, psihički i emocionalno. Trčao bih u njenom i još jačem ritmu, pa kad moja trka dođe na red samo se ukopam u nekom delu staze, ponestane mi snage. Njenu medalju, a po pravilu je to bila zlatna, doživljavao sam kao svoju. Znao sam i tada, još više danas da su njena zlata bila vredna svakog odustajanja u mojim trkama.

Amela Ljajić: Nisam mogla da mu uzvratim na isti način iz objektivnih razloga. Kad bih završila trku, a skoro redovno sam osvajala medalje, čekale su me obaveze, odlazak na podijum, doping kontrolu, prosto bila sam vezana za karantin. Dobro se sećam koliko mi je značilo njegovo prisustvo prilikom osvajanja prve velike zlatne medalje na izlasku iz juniorske konkurencije. Bilo je to na Prvenstvu Evrope za mlađe seniorke u Tampereu 2013. godine. Imala sam problem sa bolom u nozi, ali kada sam ga videla kako navija iz sveg grla, u poslednjih 300 metara dala sam svaki atom preostale snage da izdržim do kraja.

Kada je Jasmin završio karijeru Amela je pokušavala da dođe do svoje prve velike seniorske medalje. Česte prilike ostale su neiskorišćene. Njeno atletsko krstarenje svetom iskoristio je da je podrži ma gde se takmičenje odvijalo.

Jasmin Ljajić: Teško je i setiti se gde sam sve bio, mnogo mi je lakše da kažem gde nisam bio. Zbog poslovnih obaveza od velikih takmičenja jedino sam propustio Evropsko prvenstvo u Berlinu na otvorenom, jedino na kojem nije ušla u finale, a nije me bilo ni u Češkoj na Evropskom šampionatu u dvorani. Kad je reč o Ameli njeni uspesi i neuspesi uvek su se procenjivali drugačijim aršinima. Osim u Berlinu na svim ostalim velikim takmičenjima bila je odlična. U atletici plasman u finale ravan je medaljama u većini ostalih sportova. Uz nju sam bio i kada je postigla, po meni, rezultat karijere obaranjem 44 godine starog rekorda Vere Nikolić na 800 metara (1:59,90). Bilo je to na Ekipnom šampionatu Druge evropske lige u Staroj Zagori 2015. godine.

Amela Ljajić: Viđali bi se, ali bili su to kratki susreti. Sve je lakše kad znaš da ti je neko drag tu negde blizu.

Trke i rekordi s brakom su postali prošlost, iako Amela još nije donela odluku da li će se jednog dana vratiti atletici, zna da iz nje nikada ne može ni da se izađe. Atletske prenose gledaju redovno, komentarišu nastupe svojih prijatelja iz zemlje i sveta. Jednom stvorena prijateljstva ostala su za sva vremena.

Jasmin Ljajić: Kad imamo vremena gledamo sve sportove, atletiku obavezno. U fokusu su njene rivalke Lora Mjuir i Sifan Hasan. Često se čujemo i sa našim šampionima. Nedavno smo prolazeći kroz Novi Sad navratili do Ivane Španović, u sjajnim prijateljskim odnosima smo sa Hrvaticom Sandrom Perković i fenomenalnim BIH trkačem Amelom Tukom. U atletici je tako, jednom prijatelj, uvek prijatelj.

Amela Ljajić: Sa našim i atletičarima iz okruženja i dalje imam redovne kontakte. Mnogo mi je bilo drago kad je Sifan Hasan, s kojom sam uvek imala divne odnose i koju mnogo  poštujem, oborila svetski rekord na milju. Čestitala sam joj porukom, na šta je ona uzvratila porukom i pitanjem kada se vraćam na stazu.

Oboje su saglasni da su brak i zabavljanje dva različita sveta.

Jasmin Ljajić: To je nebo i zemlja. U vezi nemiri su česti i zbog mešanja drugih. U našem braku toga nema. Lepo i mirno živimo u novopazarskom naselju Selakovac.

Amela Ljajić: Mnogo je lakše. Sad je sve čvrsto kad smo jedna porodica. Najlepše je kad se zbog naših obaveza vidimo tek u večernjim satima. Mnogo znači kad ima ko da te dočeka, da mu se pohvališ ili izjadaš.

Termin svadbe za koji su se odlučili bio je krajnje neuobičajen, 1. januar, a razlog krajnje praktičan.

Jasmin Ljajić: Kako najveći deo moje rodbine živi i radi u Nemačkoj to je period sa najviše slobodnih dana. Mnogi od gostiju sa strane bili su sprečeni da dođu, ali bili su svi novopazarski atletičari, kao i moj veliki prijatelj iz BIH Darko Rosić.

Amela Ljajić: Iz objektivnih razloga uspeli smo tek iz trećeg pokušaja da organizujemo svadbu onako kako smo želeli. Da je do nje moglo da dođe kako smo planirali u avgustu prošle godine bili bi i svi naši atletski prijatelji izvan Novog Pazara. No ne mari, bilo je sjajno i ovako.