Ljubiša Tumbaković: Mislim da nisam izneverio Osima

Tipa – o pozadinskim okolnostima njegovog razlaza sa Crnom Gorom na dan utakmice sa Kosovom, zaostavštini prethodnika Mladena Krstajića, tradicionalnom zabadanju nosa u rad stratega nacionalnih timova od strane čelnika FSS i njima bliskih ljudi, trenerskim i funkcionerskim usponima i padovima tokom par mandata u Partizanu, istoriji ličnog rivalstva sa Crvenom zvezdom…

Uz nužnu radoznalost tipa „Zašto je pozvan Žika, a ne Mika, hoće li igrati Pera?“ Ali, kako smo znali da novi selektor „orlova“ ne bi ogolio svoju istinu na vruće teme, jer to nije njegov manir, izabrali smo nešto drugačiji razgovor sa 66-godišnjim stručnjakom.

Zapodenutog pitanjem zašto je umesto uživanja u penziji izabrao da bude pod lupom još sedam-osam miliona „selektora“ u Srbiji.

– Isto sam razmišljao 2010. godine, posle povratka iz Kine. Rekao sam sebi – ovo je kraj. Pošto sam uobličio jednu lepu i uspešnu karijeru, jer sam u Srbiji postigao sve što se moglo, u rezultatskom smislu, a tamo sam opet vodio jedan veliki klub i za tih šest sezona uradio značajne stvari. Onda se desila Crna Gora, s čijom sam reprezentacijom proveo tri prelepe godine, do par poslednjih dana. Opet sam pomislio – to je to, kada se pojavio najveći izazov za trenera u našoj zemlji. Razmišljao sam da li da ga prihvatim, jer je već trebalo da sam u penziji, ali su presudili moja ambicija i želja za dokazivanjem. Kako se ono kaže – ako nisi trenirao Partizan, Zvezdu ili nacionalni tim, šta si onda radio u svom životu?! I eto me na meti komentara miliona srpskih selektora. Samo tako bi bilo svuda.

# Kako čovek postane imun na komentare i mešanje javnosti, medija, Saveza, kolega, sive eminencije, predsednika klubova, menadžera…? Da li je nezavisnost trenera mit ili mestimična praksa?

– Velika je razlika između Tumbakovića iz 90-ih i ovog, trenerski sam evoluirao. Stare impulsivne reakcije bile su plod moje energije, želje za brzim napretkom i neiskustva. U to vreme nisam bio ovako siguran u sebe i ono što radim, pa sam se opterećivao mišljenjem ljudi oko mene. Stalni brifinzi s ozbiljnim novinarima i kolegama u mom klubu terali su me da se puno preispitujem i sumnjam u sebe, što mi je oduzimalo vreme i rasipalo radni elan. U međuvremenu sam izgradio čvrst lični trenerski stav i objasnio sebi – radiš na najprofesionalniji i najstručniji mogući način, maksimalno si objektivan i to je dovoljno. Može bolje od toga? Verovatno, da. Ali, ja ovoliko vidim, znam i mogu. I umem se mudro postaviti prema pričama i opstrukcijama iz neposrednog i daljeg okruženja.

# Znamo kakva su očekivanja navijača od vas, a šta ste vi sebi obećali onog dana kada ste se u znak dogovora rukovali sa prvim čovekom FSS Slavišom Kokezom?

– Nisam ovo prihvatio a da nisam imao neku viziju. Najgore je kada postaneš deo priče koju nisi ni selektivno ni takmičarski počeo, međutim toliko sam dugo trener da mi ništa nije strano. A srpsku reprezentaciju sam pratio koliko sam stizao od obaveza i video sam kakve igrače imamo, da su rezultati u tri kola polovični, ali i da su stvari još pod našom kontrolom. Ne kao na početku, ali s dovoljno prostora za ostvarenje zacrtanog u preostalih pet mečeva. Isto sam čuo i u razgovorima sa Kokezom, Bjekovićem i Šurbatovićem pre nego što sam im pružio ruku u znak dogovora. Prihvatio sam se selektorske funkcije jer verujem da je moguće ispuniti jasno postavljen cilj pre starta kvalifikacija – a to je direktan plasman na Evropsko prvenstvo. Sa svojim saradnicima ću učiniti sve što je u našoj moći da tako bude. Voleo bih i da se za mog mandata reprezentacija opet približi narodu, a on je oseća kao svoju. Vi novinari, takođe.

# Svesni ste da će vaš potencijalni uspeh sa reprezentacijom biti veći od svega dobrog što ste napravili, a debakl poništiti sve već postignuto?

– Pre 20 godina bih se verovatno plašio „neuspeha“, sada to nije slučaj. Više ne razmišljam u tom pravcu, samo gledam kako da napravim sve što treba i što je izvodljivo da uspem u misiji čiji sam deo. Znam da će neki na moje reči reagovati sa „vidi demagoga“ i da mi možda neće poverovati, ali stvarno bih voleo kada bi u mom ponašanju i delima prepoznali radnu odgovornost i iskrenu želju da napravim lepe stvari sa Srbijom. Drugo, moja karijera je već uspešna i to ne mogu pokvariti eventualne loše stvari sa reprezentacijom. Kao što sve preko toga može biti samo bonus na minuli rad.

# Je li realno da nekada neki naš fudbalski selektor potraje koliko, na primer, vaš kolega Zoran Terzić iz ženske odbojkaške selekcije?

– Možemo li prvo da se složimo da u slučaju mog dragog i sjajnog kolege nije bio izdefinisan rezultat, barem ne na početku? A onda je on vremenom, zahvaljujući svom znanju, ličnoj strategiji i kontinuiranoj podršci Saveza, napravio velesilu od naših odbojkašica. Toliko jaku da su objedinile evropsku i svetsku titulu, a s nekim reprezentacijama se bukvalno poigravaju. Čak i kada su na terenu mlađe igračice, čije vreme tek dolazi. Sloga i sistemski rad Terze i OSS trebalo bi da budu primer ostalim sportskim savezima.

# Ostanimo na terenu tog sporta, zbog priznanja reprezentativca Atanasijevića da nismo u top pet ekipa Evrope. Hoće li neko konačno biti realan i reći gde je mesto fudbalske Srbije u toj konkurenciji?

– Živimo u ubeđenju da smo evropski Brazilci, iako to odavno nismo. Uopšte ne pripadamo tom stilu igre, već neke selekcije. Ni statistika nije baš realna, kao npr. pozicije Portugala i Srbije na listi FIFA, ja ne vidim toliku razliku u kvalitetu. Ima važnijih stvari od tog pozicioniranja. Dajte da sredimo fudbalsku infrastrukturu, jer kaskamo za svetom. Hajde da razvojnom strategijom fudbala omogućimo svim tim talentovanim igračima i trenerima da ne ostanu samo to – ljudi koji obećavaju. Kao što su to uradili Francuzi, kada su potonuli pre 20 godina. Napravili su plan i svi zasukali rukave, da bi u jednom trenutku postali prvaci Evrope i sveta.

# Kada biste sastavili autobiografiju, kako biste je nazvali i zašto baš tako?

– Niko mi u životu nije postavio ovakvo pitanje. Hm… Možda „Put ka uspehu“. Stvarno sam imao interesantan profesionalni razvoj i mislim da je bio uspešan.

# Koja poglavlja bi bila najatraktivnija?

– Za stručne čitaoce verovatno neke finese trenerskog posla. Širem auditorijumu bi bili zanimljiviji događaji iza kulisa. Mislim pre svega na spontana dešavanja posle Partizanovih utakmica. Svaka od kancelarija na stadionu je bila puna i imala svoju publiku. Od one s ljudima iz računovodstva i marketinga – DŽonijem, Vojom… pa preko Zekine, gde su se okupljali visokopozicionirani ljudi iz kluba, do Bjekine, sa našim prijateljima. Satima se pričalo uz viski i rakiju. „Treća poluvremena“ nisu bila manje interesantna od događaja na terenu, sa svim tim emotivnim analizama, sučeljavanjima mišljenja… Srećom, više je imalo razloga da se slavi nego tuguje. Možda bi neko bio radoznao da čuje i detalje iz mog privatnog života, ali to nije za novine. Samo za autobiografiju, ako je bude.

# O čemu biste pisali s knedlom u grlu?

– Imao sam devet i po fantastičnih godina u Partizanu i kada za to vreme osvojiš šest titula i sedma bude dopola tvoja, onda ima malo prostora za negativnosti. Što ne znači da je sve bilo bajkovito. Ima pojedinih situacija, odnosa, priča, reakcija.., vezanih za ljude s kojima sam sarađivao u klubu i van njega, koje će zauvek ostati moja duboka intima. Nisam je nikada podelio ni sa najmilijima.

# Kako žonglirate između dostupnosti medijima i bombastičnih naslova?

– Ne žongliram, samo držim da javni nastupi moraju da budu dobro promišljeni i filtrirani. Nije sve za svačije uši. Takođe, životno i profesionalno iskustvo me je naučilo da neke poruke šaljem između redova, a opet dovoljno jasno da se u tim izjavama prepoznaju oni na čije adrese su upućene.

# Zna se da vas je cenjeni Ivica Osim preporučio za svog naslednika u Partizanu. Mislite li da ste ispunili njegova velika očekivanja?

– Upoznali smo se kada je on vodio prvi tim, ja trenirao petliće, timovi nam delili svlačionicu, a moji dečaci skupljali lopte njegovim igračima. Druga konekcija išla je preko zajedničkog prijatelja iz kluba – Gice Damjanovića. Sam bog nas je spojio u Partizanu i dao mi privilegiju da, prateći njegove treninge, uvidim da ima smisla nešto od onoga što sam pre toga, na sličan način, radio sa seniorima Radničkog sa Novog Beograda. Gledao sam ga i dosta pričao sa njim o fudbalu, a Bjeković je iz razgovora njih dvojice procenio da se moje ideje uklapaju u klupsku strategiju, pa me predložio za Osimovog naslednika. Kada je Ivica otišao, implementirao sam u rad dobar deo njegovog, meni bliskog, trenerskog ubeđenja i nastavio da insistiram na pas igri. U to vreme su me vaše, pa i neke moje kolege, omalovažavale zbog toga, u stilu „to je prevaziđena stvar“, a danas cela Evropa teži takvom fudbalu. Nažalost, neke od najboljih generacija nisu igrale preko, zbog sankcija. Tu su i česti odlasci igrača – sedam do osam po svakoj sezoni, a nikada nisam imao nijednog stranca u ekipi. Da sumiram, mislim da nisam igrački ni rezultatski izneverio Švabu. Hvala vam što ste me pitanjem podsetili da treba da ga pozovem.

Kina će se vratiti ex-Jugoslaviji

# Kako biste s ove distance opisali vašu kinesku avanturu? Da li ste tada mogli pretpostaviti ekspanziju tog fudbalskog tržišta?

– Nije to bila avantura, već najlepši mogući doživljaj. Žao mi je što, zbog nekih opštih predrasuda, nisam ranije otišao u tu čudesnu zemlju. Čim sam se susreo s njom, znao sam da će doživeti ekspanziju u svakom smislu, pa i na polju fudbala. To je temeljan narod, koji voli da istražuje, uči i pomera granice. Sve velike stvari u tom sportu napravili su sa ljudima sa prostora ex-Jugoslavije. Opet će doći naše vreme, kada ih prođe moda dovođenja skupih trenera i igrača. Jako bih voleo da provedem još jednu godinu u Kini pre nego što batalim trenerski posao – kaže osvajač dva prvenstva, dva Kupa i dva zvanja za kineskog trenera godine.

Žene selektori muških ekipa? Teško.

# Vidite li damu na čelu UEFA i FIFA ili ženskog selektora muških ekipa?

– Te tendencije su prisutne u svim društvenim sferama i prihvatam ih kada su u pitanju funkcionerske vode. Već ima uspešnih dama na rukovodećim mestima u klubovima, nacionalnim savezima i ligama. Žene selektori muških ekipa? To je već teško. U nekim drugim, uslovno rečeno, manje muškim i grubim sportovima to još i mogu da zamislim – ima takvih primera, ali u fudbalu – ne. Nije da ne verujem u znanje nežnijeg pola, to je više predrasuda. Ali, bilo bi lepo dobiti koleginicu.