Ljubomir Obradović: Lakše me je bilo smeniti bez Igara

Za to vreme, naš poznati stručnjak je  ćutao i čekao trenutak za repliku. Odnosno, kako kaže za Danas, za prezentovanje svoje istine o raskolu i propratnom ružnom i tužnom kontekstu neodlaska u Tokio.

– Da li je to znak od boga ili poruka nekog drugog porekla i dimenzije, kako ko već veruje da je čovek nastao, ali to što imamo dva uha i jedna usta znači da bi trebalo više da slušamo a manje da pričamo. Iz ličnog iskustva sam znao da je bolje pustiti drugu stranu da se „ispuca“, a onda mirno i argumentovano odgovoriti na sve za šta te osuđuju i krive. Smatram da je ovo pravi trenutak da se čuje i moja reč.

# Idemo redom. Da li ste i zašto vršili verbalno nasilje nad igračicama?

– Znam da je moja reč protiv njihove, zato bih voleo da mediji i javnost čuju i izjave neutralnih ljudi. Evo, voleo bih da pozovete bilo kog igrača i igračicu s kojima sam pre sarađivao ovde ili u inostranstvu, da vidim da li bi vam iko rekao „Obradović me je psovao i omalovažavao“. Ako mi je dozvoljeno da vam se pohvalim, ja sam magistar fizičke kulture, sa diplomom stečenom na prepodnevnim predavanjima.  Uvrede i psovke ne priliče mom znanju, opštoj kulturi, zvanju i kućnom vaspitanju, ja tako ne komuniciram ni sa najbližima. Šta više, poznat sam po sitnim kaznama za takve prostote. Zato me od svega najviše vređa kada me kroz medije provlače kao bahatog primitivca.

# Čak i nekim stručnim ljudima sa strane delovalo je kao da ekipa ne razume ili ne sluša vaše taktičke zahteve. Kako je došlo do takvog jaza?

– Da su olimpijske kvalifikacije održane marta prošle godine imali bismo ogromne šanse da odemo u Tokio, jer tada nije bilo uticaja predsednice Saveza i njene ekipe. Vraćao sam film u Đeru i zaključio da su to „prestrojavanje“ i dekoncentracija u igri počeli na Evropskom prvenstvu, krajem prošle godine, a znate kakve nam je sve peripetije doneo korona virus. I opet smo uspeli da pobedimo svetskog prvaka Holandiju, na idealan način otvorili takmičenje, iako ima onih što to pripisuju slučajnosti. U to vreme su već počela sve glasnija govorkanja o smeni predsednika RSS Đurkovića, pa je počela da radi mašinerija njegove naslednice Delićke… Zivkane su igračice… Usledila je utakmica koju smo morali dobiti, imali smo taktiku za Hrvatsku, ali… Nikada nismo trenirali: promašivanje praznog gola, lobovanje golmanke od 190 cm, ispuštanje lopte, njeno bacanje u reklame… To je stvar tehničke obuke, manjka koncentracije ili čega već.

# Ispada da je Milena Delić „bušila“ tim. Zašto bi to radila?

– Ne mogu da uđem u njenu glavu i prozrem namere, meni su strane takve stvari. Ja bih sve uradio da odemo na Igre, pa onda menjao trenera. Ako si na čelo RSS došla sa toliko pompe i oreola, kao nekakva revolucionarka, a, kažeš da si već tada znala da Obradović ne valja, što nisi preuzela odgovornost i smenila ga?! Što nisi na vreme postavila nekog svog trenera, kod koga bi se devojke angažovale ne 110 nego milion odsto?! Ovako, ispada da me je bilo lakše smeniti bez plasmana na OI nego da smo završili u Tokiju. I pripremiti ekipu protiv Ljubomira i rezultata.

# Zvuči kao da postoji neki raniji animozitet među vama. Ili je utisak pogrešan?

– Posle odlaska Seada Hasanefendića 2012. godine, obavestili su me da će me predložiti za selektora muške reprezentacije. Na Upravnom odboru je Delićeva pre nego što je imenovan Veselin Vuković, kao članica UO, ustala protiv mene… „Čula sam da pije i svašta radi“, izrekla je po nečijem naređenju, a zna i sama da je više ona nego ja provela vremena po kafanama.

# Da li je bilo pokušaja arbitriranja starog predsednika RSS Đurkovića ili njegove naslednice Delićeve između reprezentativki i vas?

– Uvek postoje dve istine, a posle svega mi je krivo što joj u januaru, na sastanku nas dvoje, nisam rekao da se raziđemo. Šta mi je rekla tom prilikom? Zamerila mi je što nemam kondicionog i trenera golmana u stručnom štabu, a ja, stari DIF-ovac, tako radim ceo trenerski vek. Podelila je sa mnom i ideju da formira Stručne savete za muški i ženski rukomet, ali nije izustila nijedno ime kada sam pitao koji ljudi će u njih. Bilo je govora i o trenerima mlađih kategorija, u smislu da ih ubuduće ne biraju šefovi A reprezentacija, protiv čega nisam imao ništa ukoliko to znači da se deli odgovornost za rezultate. Kod mene ne može svako da radi sa devojčicama i zato sam davao šansu ljudima koji ne flertuju, ne vređaju, ne popiju ni čašu piva… Na tom sastanku mi je prebačeno i da čuvam mesto za moju ćerku Mariju, iako je ona postala reprezentativka pre mene i dugo je povređena. Konverzacija je bila normalna, ali, ponavljam, žalim što nisam već tada otišao.

# Osećate li da je vreme pregazilo vašu trenersku filozofiju i metode rada, kao što vam se spočitava?

– Posle utakmice sa Norveškom na poslednjem SP, selektor reprezentacije koja je sve osvojila, na konferenciji za medije, izjavio je da Srbija ima najmaštovitiji napad koji je video. Verovatno što sam prevaziđenih trenerskih shvatanja. Pre tri godine nominovan sam od strane IHF za najboljeg trenera u ženskom rukometu. Očigledno zbog prevaziđenih shvatanja…. Kada igračicama nije valjao Saša Bošković s kojim su uzele svetsko srebro u Beogradu kako ću ja biti dobar. Ili bilo ko drugi. Najbolje bi bilo da same izaberu selektora.

# Hoće li se srpski rukomet ikada ratosiljati sukoba ovakve vrste?

– Neće, ovo je Srbija. Ni u Košarkaškom, Fudbalskom, Odbojkaškom… savezu nije sve kako treba, samo oni imaju suptilnije metode. A rukomet ostaje sinonim za ratove sujeta i iznošenje prljavog veša.