Ljubomir Obradović: Nije vreme za inaćenje

Samo je pitanje ko kako podnosi taj tako dug i neprirodan život u četiri zida, bez dovoljno kretanja i interakcije sa mlađarijom,

– Ne vidim mesta prevelikom mozganju, još manje komentarisanju ograničenog kretanja nas starijih. Ako je struka procenila da je to za naše dobro šta onda mi laici ima tu da pametujemo?! Da, život je daleko lepši kada se čovek kreće, druži sa ljudima i radi sve što inače čini, ali valjda je svima jasno da situacija s korona virusom nije nimalo naivna. Sve te strašne brojke… – ovako svoju izolacijsku priču za Danas počinje selektor naše ženske rukometne selekcije Ljubomir Obradović, rođen septembra 1954. godine.

Stručnjak naročito omiljen u Portu, jer je muškoj ekipi istoimenog portugalskog kluba doneo šest titula u domaćoj ligi, dva trofeja tamošnjeg Superkupa i toliko pobedničkih pehara sa jednog jakog međunarodnog turnira u Holandiji, spada u one što se striktno drže pravila karantinskog bivstvovanja.

– Sve je stvar (samo)discipline i osećaja odgovornosti. Ne vidim poentu, našem čoveku tako svojstvenog, inaćenja u ovako ugrožavajućim okolnostima. Možda sam ja zdrav i mogu na nogama da preležim taj nesrećni kovid 19, ako me ne daj bože snađe, ali šta ako svojim ponašanjem ugrozim druge? Ne bih mogao da živim sa saznanjem da sam kriv za nečije obolevanje. Zato smatram da moramo istrpeti neke stvari, onako kako su to Kinezi izveli. Bolje to nego da epidemija uzme više maha nego što već jeste.

Nekadašnji ideolog igre seniorske muške reprezentacije Crne Gore i komandant omladinskog tima Srbije u osvajanju trona na prvenstvu Evrope 2000. godine tvrdi da nema problema s organizacijom iznuđenog viška slobodnog vremena.

– Prvo sam nekim, ranije odlaganim radovima, ulickao kuću a onda se „bacio“ na čitanje knjiga. Uglavnom iz pera skandinavskih pisaca, čiji stil mi je preporučila ćerka. Nisam pogrešio što sam je poslušao. Ovih dana i nedelja sam se vraćao i klasičnoj ruskoj književnosti, a konačno sam našao vremena i mira za čitanje vrlo interesantne knjige čiji je koautor doktor naše ženske reprezentacije Milenko Savić, a bavi se ponašanjem ljudskog tela na velikim nadmorskim visinama. Odavno mi je poklonio, a tek sada saznajem šta nam se dešava na 3.000, 4.000… metara.

Da se nije desila ova pandemija, vlasnik osam različitih trofeja sa Belenenseom, Crvenom zvezdom, Madeirom, Partizanom, Vardarom i Lovćenom uveliko bi spremao taktiku za olimpijske kvalifikacije, ovako će morati da sačeka sledeću godinu za ključne bitke za Igre pomerene za sledeće leto.

– Šta je tu je… Kako drugima, tako i nama, s tim što bi Srbija mogla da ima koristi od pomeranja odlučujućih rukometnih mečeva za Tokio. Očekujemo povratak na teren novopečene mame Katarine Krpež Šlezak, u međuvremenu bi trebalo da se porodi i Tamara Radojević Georgijev, a Marija Obradović oporavi od ozbiljne povrede prednjih ukrštenih ligamenata. Puno je to vremena do kvalifikacija, ali kako sada stoje stvari trebalo bi da ih dočekamo kadrovski jači – zaključuje prvi čovek stručnog štaba šestoplasirane reprezentacije na decembarskom prvenstvu sveta u Japanu.