Ljupko Petrović za Danas o tome kako je otkrio Sinišu Mihajlovića: Kod Mihe se sa 15 godina videlo da je šampion

Ključan momenat Mihajlovićeve karijere odigrao se kada je imao 19 godina i kada je na zahtev stručnjaka koji će kasnije osvojiti i Kup evropskih šampiona doveden iz Borova u Vojvodinu. Prethodno je u Dinamo Zagrebu procenjeno da Mihajlović nema kapacitet da postane veliki igrač, te je vraćen u Borovo selo da igra za lokalni klub.

– U Dinamo Zagrebu su radili kvalitetni treneri i zaista mi nije jasno šta su i kako procenili u vezi sa Mihajlovićem. Ja sam ga pratio još kad je imao 15 i 16 godina u Borovu, i već tada se videlo da ima i mentalitet i talenat šampiona. Razmišljao sam još pre Vojvodine da ga kao tinejdžera dovedem u Osijek, ali se nisu poklopile kockice. Posle Osijeka sam radio u Spartaku, pa sam potom došao u Novi Sad. Odmah po dolasku u Vojvodinu rekao sam Miši Kosanu (Miloradu Kosanoviću, tadašnjem direktoru Vojvodine – prim. aut.) da moram da imam tog levonogog bombardera i da će s njim ekipa biti ubojitija – priča Petrović za Danas.

Sazrevali zajedno kao igrač i trener

Mihajlović je već prve sezone bio jedan od ključnih igrača i Vojvodina je drugi put u istoriji osvojila titulu prvaka Jugoslavije, u ligi u kojoj je konkurencija bila nikad žešća, od Zvezde, Partizana, do Dinamo Zagreba, Hajduka, Sarajeva, Željezničara, Vardara, Olimpije…

– Moj i Sinišin razvojni put je išao nekako zajednički. Zajedno smo odrastali i stasavali. Ja kao trener, a on kao igrač. Sa Vojvodinom smo osvojili titulu velike Jugoslavije i iznenadili tada mnogo jače ekipe poput Zvezde, Partizana, Dinama… Kasnije smo sa Zvezdom osvojili zajedno Kup šampiona. Putevi su nam se posle te 1991. razišli i nismo više sarađivali, ali mi je svakako ostao u pamćenju kao bitan igrač kojeg sam vodio kroz karijeru, a verujem i ja njemu kao trener.

Po dolasku u Crvenu zvezdu Petrović je odmah insistirao na dovođenju čoveka koji će Robertu Prosinečkom i Dejanu Savićeviću postati konkurencija za izvođenje prekida (a potom im i potpuno preoteti tu ulogu).

– Čim sam se dogovorio da preuzmem Zvezdu, odmah sam Džaji (Draganu Džajiću, tehničkom direktoru) i Cveletu (Vladimiru Cvetkoviću, finansijskom direktoru) rekao da želim da mi dovedu Mihu. Međutim, Vojvodina je tražila u to vreme ogromnu svotu novca za domaće prilike. Cvele mi je obećao da će ga dovesti ako prezimim u Kupu šampiona. Posle prolaska Grashopersa i spektakularne pobede nad Glazgov Rendžersom nije mu ostalo ništa drugo nego da održi reč.

Hrabar i na terenu i van njega

Ljupko se priseća i da je Miha na kraju bio poslednji delić slagalice koji je nedostajao Zvezdi da osvoji KEŠ.

– Miha je bio strašno inteligentan igrač. Iako je došao na zimu, na pola sezone, odmah se uklopio u ekipu. Imao je težak zadatak da se uklopi u već dokazane zvezde, ali nije imao problem ni jednog trenutka. Ekipa ga je brzo prihvatila. A on se odužio time što je u Beogradu bio ključan za 2:2 protiv Bajerna. Postigao je prvi gol iz slobodnjaka sa neverovatne udaljenosti. Centrirao je kod drugog, a taj centaršut je doveo do autogola Augentalera i izjednačenja. Opravdao je svaku paru uloženu u dolazak u Zvezdu.

Mihajlović je za meč protiv Bajerna sam pričao da je bio uplašen jer nikad nije igrao tako veliki meč pred tolikim brojem ljudi, za razliku od ostatka ekipe koji je već prošao velike mečeve, poput onog protiv Milana 1988.

– Miha je bio jedan vrlo hrabar čovek, i na terenu i van njega. Imao je verovatno tremu protiv Bajerna, imao sam je i ja. Ali, da se uplašio bilo koga i bilo čega, u to naprosto ne verujem, šta god da je on pričao o toj utakmici – zaključuje Petrović.