Marina Maljković: Dok radim nema glume, to sam ja

Selektorka ženske košarkaške reprezentacije Srbije i trener turskog Fenerbahčea Marina Maljković trenutno se nalazi na pripremama za predstojeće Svetsko prvenstvo u Australiji (22. septembar – 1. oktobar), gde će pokušati da osvoji medalju na jedinom velikom takmičenju na kojem još uvek nije osvojila odličje. I ovaj podatak govori koliko je postigla za manje od 20 godina koliko se bavi trenerskim poslom.

Ćerka legendarnog Bože Maljkovića odavno je izašla iz senke svoga oca i napravila karijeru koja ne zaostaje za njegovom ni po trofejima, a ni po uticaju na modernu košarku. Kad je 2004. preuzela ekipu Ušća, njena pojava u srpskoj košarci bila je veliko osveženje, ne samo zato što je žena. Košarku ne deli na žensku i mušku.

– Nisam planirala, niti sam želela da budem trener, to se desilo potpuno slučajno. Kada sam imala 16 godina, igrala sam u Košarkaškom klubu Ušće i jedan od trenera u mlađim kategorijama je imao neke obaveze, pa im je bila potrebna zamena na nedelju dana. Od momenta kad sam ušla u salu i krenula da treniram grupu devojčica, osetila sam da mi je to nešto prirodno, kao da sam ceo život to radila – bila trener i, što je najvažnije, rukovodila grupom. Ispostavilo se da ta grupa više nije mogla bez mene, kao nekog svog lidera. To je nešto što je bilo neplanirano, ali mi je ta situacija bila zanimljiva. Nakon tih sedam dana nikada više nisam želela da radim nešto drugo, a pre toga sam maštala da budem glumica ili psiholog, što je opet vezano za posao kojim se bavim.

O Ušću često govorite kao o drugoj porodici.

– I danas sam u kontaktu sa svima koje sam trenirala u tom klubu. Neke sam i kasnije trenirala u drugim klubovima, a neke su prestale da se bave košarkom i postale uspešne poslovne žene, veoma talentovane u svom poslu. Bez obzira na to kojim putem su im išle karijere ostali smo veliki prijatelji. Tokom njihovog razvoja i vaspitanja, još kad su bile deca nismo se odvajale. To je mali klub, svi smo se poznavali i puno vremena smo provodili zajedno.

Na samim počecima karijere trenirali ste mušku ekipu. Da li biste voleli da ponovo preuzmete muški tim?

– Trenirala bih muški klub, ne vidim nikakvu razliku između muške i ženske košarke. To je isti sport, a najvažnije je znanje. Ne bih imala nikakav problem s tim. Uvek ističem da je rad sa ženama neuporedivo teži i svako ko je radio sa ženama zna o čemu pričam.

Za vas se kaže da ste svojim košarkašicama neka vrsta “druge majke”. Da li se tolika emotivna vezanost za igračice isplati na terenu?

– Dobro pitanje. Apsolutno da. Ne samo emotivna vezanost nego i ogromno vreme koje im posvećujem. To je totalna posvećenost danima, nedeljama, mesecima i godinama, bez obzira da li je u pitanju reprezentacija ili klub. Svaka košarkašica zna da sam joj dostupna 24 sata. One se meni obraćaju kao svojoj majci ili starijoj sestri van terena za bilo koji problem koji imaju. Na terenu je u pitanju potpuno drugačiji, profesionalni odnos i ogromno strahopoštovanje. Tako bih to nazvala, mislim da je to prava reč da bi se opisao odnos između igračica i mene. Od njih tražim apsolutnu posvećenost košarci i procesu treniranja i, naravno, emotivnu predanost, tako da ne mogu da dozvolim sebi da ne budem primer u tome. Imam i konkretne dokaze da je sve to donosilo puno uspeha i reprezentaciji i klubovima u kojima sam radila. Kada s nekim izgradiš takav odnos međusobnog poverenja i posvećenosti i kad znaš da je taj neko uvek tu kad ti je potreban, naravno da imaš potrebu, da, ako si normalno i odgovorno ljudsko biće, to poverenje i vratiš.

Da li vam je insistiranje da vodite reprezentaciju Srbije pravilo smetnje u karijeri klupskog trenera?

– Ne mogu da kažem da nije. LJudi su šokirani da mogu da nađem vremena da sa istom posvećenošću radim i u klubu i u reprezentaciji. Predsednik Sportskog društva Fenerbahče Ali Koč pitao me je kad smo osvojili titulu kako mogu ceo taj pritisak već 11-12 godina da izdržim radeći i u klubu i u reprezentaciji u isto vreme. Pitanje me je iznenadilo jer sam toliko dugo u tome da više i ne razmišljam o situaciji u kojoj se nalazim, navikla sam. Pored ova dva posla tu je i Institut za ženski sport i Pokret za žensku košarku, koji su mi po važnosti isti kao posao u klubu i reprezentaciji. Na kraju, ne bih to nazvala smetnjom jer je to deo mene. Institut i Pokret zbog rada sa bazom, rada sa decom i pokušaj da Srbija ima što više sportistkinja jer nam to definitivno dobro ide i jako smo talentovani za sport. Tako da svaki klub koji me angažuje zna šta moje ime nosi sa sobom, ali sam sigurna da me zbog svega ovoga i žele. Teško jeste, ali nikad nisam imala ni najmanji problem u klubu zbog drugih obaveza koje imam.

Samom pojavom u srpskoj košarci bili ste veliko osveženje. Ne samo kao žena, jer to ovde ni u ženskom sportu nije bilo praksa, već i nastupom, “otvorenim gardom” prema onima koji su bili skeptični, jasnom strategijom, ciljevima i preuzimanjem odgovornosti. Kao da vam je neki PR stručnjak dao savet kako da preuzmete “inicijativu”.

– Hvala na lepim rečima, ali to sam bukvalno ja. To se vidi u svakom mom pokretu, svakoj mojoj izgovorenoj reči. To su stvari koje ne mogu da se nauče ili mogu za jedan nastup, ali ne da to traje već 20 godina, što je kod mene slučaj. Od prvog dana kada sam sa 16 godina održala prvi trening sa decom u Ušću i kada se desila hemija između mene i tih devojčica i što su me one automatski prihvatile za lidera, tako je i danas. Ništa se tu suštinski nije promenilo. Danas kad uđem u salu priča se nastavlja – grupa se okupi oko mene i krećemo da radimo. To su prirodne stvari i takve stvari se dešavaju u svakom poslu. Sve to što radim je potpuno prirodno i to je najvažnije. Često me pitaju zašto se ne smejem. Pa, nasmejaću se, ali zna se kada – kada se pobedi. Mislim da reagujem slično kao i drugi treneri. Uglavnom, iako sam se bavila glumom, u vođenju utakmice i dok radim nema glume, ono što vidite to sam ja.

Upečatljivo je i vaše ponašanje na klupi. Za razliku od velike većine drugih trenera vi gotovo nikad niste bili u afektu.

– Ne treba biti puno mudar pa da se zna da može da se sve kaže mirnim tonom, da se autoritet ne pravi vikom i drekom, već znanjem. To je miks velikog znanja, jer trener mora da pokaže da zna više od igrača, grupe koju vodi, ali i posvećenosti i odnosa poverenja koje se stekne sa ljudima koje treniraš.

Radili ste u mnogim evropskim zemljama, koliko se sistemski razlikuje tretman ženske košarke. Ne samo u budžetu klubova, već i u odnosu države u smislu finansiranja baze i mlađih kategorija.

– Ženska košarka se razlikuje od države do države, ali nezavisno od tretmana države. U pitanju je to da se negde mnogo više prati ženski sport nego što je to slučaj kod nas. Ono što je meni kao sportskom radniku najvažnije je to da država Srbija podjednako daje za ženski i za muški sport i ja im na toj svesti kažem bravo. Kad bih rekla nešto drugo, bilo bi pogrešno i čista laž. Podjednako se ulaže u sportiste i u sportistkinje i to me raduje.

U Srbiji su neke sportistkinje bile nacionalne zvezde, neke su to i danas. Šta je to što može da pogura ženski sport, pre svega košarku kao motiv devojčicama da izaberu sport umesto proizačne promocije sopstvenog tela?

– Može da privuče Institut za ženski sport u kojem su zastupljeni svi sportovi po celoj Srbiji. Tu priču ćemo da širimo i ona raste neverovatnom brzinom iz dana u dan. Sve je krenulo od Instituta za žensku košarku Marina Maljković još 2015. godine, gde sam se posvetila širenju baze kod košarkašica, prvenstveno svom sportu. Onda, uz veliku pomoć Vlade Republike Srbije napravili smo ovu priču za sve sportove, a to je da devojčice mogu besplatno da se bave sportom i to sa kvalitetnim trenerima, ne samo u gradovima nego i u seoskim sredinama gde toga do sada nije bilo.

Kako objašnjavate činjenicu da se u nekim državama u Evropi u žensku košarku ulaže drastično više nego u drugim?

– Francuska i turska liga su odlično organizovane, klubovi angažuju najbolje košarkašice sveta. Francuska organizuje zanimljive akcije, prvo kolo se zove open, sve utakmice se igraju u Parizu, pravi se fešta, dolaze treneri i igrači iz muške košarke, poznate ličnosti iz sveta umetnosti, predstavlja se svih 12 klubova i to traje 3-4 dana, dolaze skauti iz celog sveta. To se marketinški sjajno pokrije i nije čudo da se ženska košarka toliko prati. Turska je drugačija, klubovi imaju velike budžete, puno se ulaže, dovode se najbolje igračice. To su ubedljivo dve najjače lige i to privlači publiku, stvara se ljubav prema ženskoj košarci, drugačija je od muške, na svoj način lepa, neka vrsta osveženja.

Žene na čelo klubova

Da li mislite da bi neka regionalna liga sa koliko toliko moćnim sponzorima mogla da oporavi žensku klupsku košarku u Srbiji?

– Ženskoj klupskoj košarci u Srbiji treba mnogo toga da bi se oporavila. S druge strane, Srbija je evropski prvak, treba krenuti od toga. Najbolje igračice i neki treneri su inostranstvu i treba napraviti uslove da se one vrate u zemlju. Zatim treba napraviti jaku ligu, a da li će biti srpska ili regionalna to su teme za ozbiljnu analizu. Bilo je priča na tu temu, videćemo šta će od toga biti realizovano. Ako će to da se desi, treba da se desi u neko skorije vreme, a ne za deset godina. Ima nekoliko žena koje su sposobne da vode klubove, tako da nije nemoguće. Dakle, prvi korak je povratak naših igračica iz evropskih klubova i pravljenje ozbiljnih klubova koji bi mogli da se takmiče u Evrokupu i drugim evropskim takmičenjima.

Dva zlata, dve bronze

Otkada je prvi put preuzela prvi tim u “svom” Ušću 2004. godine, Marina Maljković je trenirala i Hemofarm, Partizan, Lion, Galatasaraj, Šangaj Svordfiš, Denso Iris, a od aprila vodi Fenerbahče. Srpsku reprezentaciju preuzela je 2011. godine i sa prekidom od 10 meseci tokom 2017. još uvek se nalazi na ovoj funkciji.

Sa nacionalnim timom osvajala je zlatne medalje na evropskim šampionatima 2015. i 2021, dok je na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. i Evropskom prvenstvu 2019. godine osvojila bronzu.