Marko Simonović: Imam želju da se vratim u NBA, sa Nikolom Vučevićem redovno pričam o Crvenoj zvezdi

Negde na polovini evroligašek sezone, crveno-beli imaju veoma loše prolazno vreme (6-10). Očekivanja su bila mnogo veća, vođena i time što su iz Crvene zvezde konstantno ponavljali da je aktuelni, jedan od najboljih timova u istoriji kluba sa Malog Kalemegdana.

Jedan od onih koji je percipiran kao bitno pojačanje i ko bi mogao da krene putem svog nekadašnjeg kolege iz Mege, Filipa Petruševa, Marko Simonović nije odigrao ni izbliza koliko bi možda mogao ako bi se ocenjivao samo njegov košarkaški talenat i smisao za igru.

Prolazno vreme reprezentativca Crne Gore u skladu je sa opštim utiskom kompletnog tima koji negde na polovini evroligaške sezone ozbiljno kaska za najvećom konkurencijom.

U poslednje vreme, tačnije od dolaska Janisa Sferopulosa, kao da se krvna slika 24-godišnjeg centra, kojeg treneri u Zvezdi uporno forsiraju na poziciji krilnog centra, malo bolja što se odražava i na njegov pristup zadacima kao i na konkretan učinak na terenu.

– Uticala je promena malo na nas drugačije, ali to je sport i takve stvari se dešavaju. Potrebno je vremena, pogotovu kod nas u ekipi, sa velikim brojem novih igrača, koji treba da se naviknu na nove stvari. Posvećeni smo maksimalno i sve ide nabolje. Veliki broj mečeva smo izgubili na mali broj poena, tim aspektom nismo zadovoljni, ali da smo neke od njih dobili, sad bi već bili na sredini tabele i sve bi drugačije funkcionisalo. S druge strane, u ABA ligi smo prvi i to je dobra stvar – to smo i zacrtali. Trudićemo se da damo maksimum i budemo bolji u novoj godini, da drugi deo sezone u Evroligi bude bolji i da završimo sezonu na što boljem mestu – poručio je Simonović u razgovoru za Mozzart Sport tokom novogodišnjeg koktela upriličenog od strane  kluba.

U poslednje vreme reprezentativac Crne Gore dobija sve više prostora u igri. Doduše, još uvek je njegov učinak u nesrazmeri sa talentom, ali neki obrisi napretka u igri, pogotovo u šutu sa distance, zaista postoje.

– Pričao sam sa trenerom i on mi je pre tih utakmica, kao i posle, rekao da vidi neke pozitivne stvari u mojoj igri. Polako mi minutaža raste, te imamo sve više prostora da pokažem šta mogu i šta znam. Trudim se da napredujem koliko mogu kroz utakmice koje bi mnogo znače. Sve ide u dobrom pravcu, nadam se da će biti još bolje u novoj godini.

Njegov razvojni put u poslednjih par godina vrlo je sličan pređenoj maršruti Filipa Petruševa. Obojica su stigli u Megu namereni da se dokažu u seniorskoj konkurenciji kao dvadesetogodišnjaci. Pokušali su potom da se probiju na NBA pozornicu, a rehabilitaciju su zatim potražili u Crvenoj zvezdi.

Petrušev je posle lošeg NBA iskustva ove sezone mogao da se vrati na Mali Kalemegdan ali je izabrao dres Olimpijakosa, dok je Simonović prošlog leta razdužio opremu Čikago Bulsa.

– Videli smo se tokom Svetskog prvenstva u Manili. Pričao mi je kako mu je bilo na početku, da je imao težak period. Možda se može reći da i se i meni nešto slično sada dešava, ali on je na kraju imao fenomenalnu sezonu, što ga je dovelo do odlaska u NBA, a posle i do ugovora sa Olimpijakosom, što će za njega biti dobra stvar.

Za dve godine u redovima Bulsa Simonović je odigrao svega 16 utakmica. Vreme je mahom provodio u Razvojnoj ligi i ako ništa drugo, benefit je imao u tome što je u značajnoj meri unapredio svoje telo, u smislu mišićne mase.

– Situacija je bila čudna, jer su Bulsi baš te godine napravili ekipu za plej-of i hteli su da ostvare taj cilj pošto – poto. Bilo je tu nas par mlađih igrača koji nismo dobijali mnogo prilika, što je moglo i da se očekuje s ozirom na njihove ambicije, ali zadovoljan sam što sam bio deo tog slavnog tima. Pomogao mi je period proveden tamo mnogo. Značajno sam napredovao, bio maksimalno fokusiran i pokušavao da popravim neke individualne stvari. Imam ambicije i želim da se možda jednog dana vratim tamo, ali sada je fokus na stvari koje se dešavaju ovde – želim da napredujem i da pomognem Crvenoj zvezdi koliko god mogu.

Tokom boravka u Vetrovitom gradu imao je priliku da se druži i stiče košarkaško znanje od svog zemljaka, inače velikog zvezdaša Nikole Vučevića.

Jedan od najboljih centara današnjice Simonoviću je bio i jedan vid mentora.

– Pratim Bulse, a Nikola igra sve bolje. Često se čujemo, imamo vrhunski odnos. Prati i on naše utakmice, pa pričamo i o tome. Pita me za moju situaciju, zašto nisam igrao toliko… Rekao mi je da je malo drugačija situacija, da moram da se naviknem. Da je Zvezda drugačiji klub jer postoje veliki pritisak i očekivanja. Igrao sam protiv Zvezde, ali tek sad shvatam kolika je želja ljudi da ovaj klub pobeđuje i bude prvi.

Igranje u Evroligi nešto je što 24-godišnji centar prethodno nije iskusio u svojoj košarkaškoj karijeri. Razlika u samom pristupu je dosta drugačija u odnosu na NBA utakmice, svaki posed je vrlo bitan, a svaka izgubljena lopta može biti od presudne važnosti za ekipu.

– Svi znaju da se u NBA igra na što veći broj poena, a u Evroligi je sve bitno. Od odbrane, napada, ma u svim stvarima je totalno drugačija. Vidimo i kako ljudi kod nas doživljavaju pobede i poraze. Pogotovu kad igramo kod kuće, dolaze u velikom broju da nas podrže i stvarno sam srećan i želim da ih pozovem da nastave da dolaze na mečeve, jer nam daju vetar u leđa.