Meč za slavu i mesto u Evroligi

Malo ko će u Segafredo areni biti spreman da se opkladi na Bursu, još manji broj će biti onih koji će frenetično navijati za klub bajkovite ovosezonske priče; naprosto, u Bolonji će sve biti spremno za ostvarenje plana čije su tačke pisane godinama i stavka po stavku ostvarivane osim poslednjeg poglavlja – mesta u Evroligi.

Iz pozicije 20. tima pre početka takmičenja, prema snazi, kvalitetu i potencijalnom dometu, Bursaspor stigla je do meča za titulu. Logici gotovo da nema mesta u priči koja je, prema svim junacima, “antijunacima” i objektivnim okolnostima trebalo da se završi mnogo ranije pre večerašnjeg finala, već negde u Beogradskoj areni protiv Partizana.

Dušan Alimpijević, idejni tvorac ekipe koju je počeo da gradi prošle sezone, morao je da izvrši rekompoziciju uloga nakon što su, usred takmičarske godine, jedan po jedan ekipu napuštali Frimen, Braun i Guven. Nije odustajao, naprotiv – zvanično najbolji ovosezonski trener u Evrokupu izvadio je novi špil karata i momcima poput Endrjuza, Dudžinskog i Bitima podelio štihove čiju će vrednost spoznati od eliminacione faze Evrokupa.

Izborivši se za sedmu startnu poziciju koja je podrazumevala igranje u gostima sve do projektovanog finala, u sistemu na jednu dobijenu, Bursaspor je šampionski ples zaigrala već u prestonici Srbije. U igri na koš više, “trojku pride” i asistenciju plus, redom je utišavala Beogradsku arenu, Stožice u Ljubljani i halu u Andori.

Delujući, kako je Alimpijević to opisao “kao košarkaški cirkus” koji za noć oduševi domaćine, potom spakuje kofere i već naredne nedelje perfektne tačke izvede na nekom drugom mestu, Bursa je sa svojim čarobnim arsenalom stigla u Bolonju – “sveto” košarkaško mesto u Italiji.

Virtus je imao vrlo turbulentnu sezonu, začinjenu čestim povredama nosilaca igre, lošim rezultatima i četvrtim mestom u grupi pred start plej-ofa u Evrokupu. Na sreću po Serđa Skariola, a nesreću ruskih klubova, Virtus je bogatim ponudama odreagovao na tržištu kada su sankcije uvedene Federaciji Rusije i “mamcem” u formi par miliona vešto naveo Danijela Heketa i Tornikea Šengeliju da sa aerodroma u Moskvi bezbedno slete u Bolonju.

Na već odličan roster, Italijan je dobio dvojicu vrhunskih igrača na krucijalnim pozicijama plejmejkera i krilnog centra. Istovremeno, Teodosić, Žaite, Hervi, Belineli oporavili su se na vreme tako da je nekadašnji šampion Evrope mogao da nadogradi igru i stvori neophodnu hemiju među igračima. Sa vedetama ne evropskog, već svetskog formata Skariolo nije mogao da očekuje da će ekipa dostići defanzivnu perfekciju, međutim napadački Virtus ima toliko raznovrnih rešenja da na proseku od 83,5 poena na 100 poseda može svakoga da matira.

Teodosić je, logično, vodeći ideolog sa 6,5 asistencija po meču. Majstor u igri dva na dva, popularni Teo je kadar da bajkovitim asistencijama razigra skoro sve svoje saigrače, a veliku pomoć u kreaciji dobio je dolaskom Šengelije jer više ne mora da u pik poziva samo centra Žaitea sa kojim ima najproduktivniju saradnju. Bolonjezi imaju čak petoricu igrača dvocifrenog proseka, najkorisnijeg igrača ove sezone u Evrokupu (Muhamed Žaite) brojne individualce, prednost u igri na otvorenom terenu, međutim skloni su naglim i neopisivim padovima u igri.

Osim u Valensiji, na putu ka finalu nisu oduševili ni protiv Lietkabelisa, kao ni Ulma. Zbirno su ubacili svega 11 trojki na tri utakmice, dakle manje od četiri u proseku, što drastično odudara od stila igre koji neguje Bursa. I mada su u grupnoj fazi ostvarili obe pobede protiv Bursaspora, tim koji vodi Alimpijević u međuvremenu je mnogo napredovao. Do finala je stigao ubacujući 13,3 šuteva sa distance na tri utakmice, čak 91 poen u proseku uz racionalnu potrošnju lopti od strane svojih nosilaca igre.

Na tako mali broj ubačenih trojki, Virtus ima 20 asistiranih poena po utakmici u plej-ofu. Jasno je da veliku produkciju ostvaruje u tranziciji, na niskom postu, tačnije u reketu što naznačuje da će Bursa, u rotaciji od osam igrača i samo jednim centrom morati da pronađe način kako da zaštiti obruč i spreči rivala u postizanju lakih poena. Virtus kod kuće nije poražen od 16. marta i to je podatak koji negde i najbolje pozicionira timove pred finalni susret.

Holand: Najbolje iskustvo ikada

Došao je usred sezone, kada je UNIKS izbačen iz Evrolige zbog uvedenih sankcija Rusiji, i sjajno se uklopio u sistem igre Bursespora. Džon Holand će i večeras biti jedan od glavnih aduta Dušana Alimpijevića u borbi za titulu u Evrokupu.

“Ovo je moje najbolje iskustvo u profesionalnoj karijeri. U ovom formatu, koji me podseća na NCAA turnir, osećam se veoma uzbudljivo, ne samo ja već čitav moj tim. Po dolasku, pokušao sam da unesem moj košarkaški identitet i da time pomognem saigračima. Mislim da za nas igranje u gostima nije neki preveliki hendikep. To smo pokazali tokom plej-ofa. Imamo samopouzdanje, verujemo u spostvene mogućnosti da iz pozicije autsajdera iznenadimo i Virtus. Nama će izazov biti da odigramo na maksimumu svojih mogućnosti”, poručio je harizmatični Holand.