Micićevo NE – veliki problem za Srbiju

Neigranje Nikole Jokića na Mundobasketu sigurno će predstavljati nenadoknadiv gubitak za reprezentaciju Srbije, međutim, i odsustvo Vasilija Micića moglo bi da bude veliki problem.

Novi košarkaš Oklahome Siti Tandera, odlučio je da se zahvali Svetislavu Pešiću na pozivu i ovoga leta će preskočiti Svetsko prvenstvo koje počinje 25. avgusta.

Micić je nedavno potpisao trogodišnji ugovor sa Tanderima težine osam miliona dolara bruto po sezoni. U svojoj 29. godini, od oktobra će prvi put u karijeri biti deo najkvalitetnije lige na svetu, a s obzirom na to kakvu će konkurenciju imati u Oklahomi, verovatno je rešen da celo leto provede sanirajući povrede sa kojima se borio tokm prethodne sezone, radeći potom na košarkaškim elementima ali i poboljšanju fizičkih performansi.

I mada od svog novog kluba nije dobio zabranu nastupanja za reprezentaciju ovoga leta, moguće je da je tokom razgovora sa Semom Prestijem, generalnim menadžerom Tandera, shvatio da bi bilo bolje da se posveti individualnom radu i da odmoran i spreman dočeka otvaranje trening kampa krajem septembra.

– Sa Micićem smo dugo razgovarali, on je zamolio da preskoči ove godine. Imao je dugu sezonu, povrede, nije odigrao ni celu sezonu, potpisao ugovor sa Oklahomom… To je sreća. Nesreća je to što je tamo morao da ostane tri nedelje, obnovio je povredu ramena i oporavlja se – obrazložio je Svetislav Pešić razloge otkaza Vasilija Micića.

Odluka jedinog klasičnog organizatora igre reprezentacije Srbije indikativno će dovesti do toga da po prvi put „orlovi“ na veliko takmičenje odlaze bez plejmejkera. Nakon neslavnog rastanka sa Milošem Teodosićem prošle godine, odnosno, pada u karijeri Stefana Jovića, koja je protkana brojnim povredama, Srbija je u Vasiliju Miciću imala jedinog plejmejkera i to godinama unazad verovatno najboljeg na Starom kontinentu.

Njegovim neigranjem na Mundobasketu biće ogoljena činjenica da je naša škola košarke ozbiljno zaribala i da je vremenski jaz od skoro decenije pokazatelj koliko se loše radilo u srpskim klubovima.

Ne samo što u tom kontekstu Crvena zvezda i Partizan ne mare za interese srpske košarke (prošle sezone u oba kluba plejmejkeri bili stranci) već i kod ostalih abaligaša, a i većeg broja ekipa iz Košarkaške lige Srbije poziciju organizatora igre pokrivaju igrači iz inostranstva, najčešće Amerikanci.

Loš rad u mlađim kategorijama, po principu spojenih sudova, upotpunjen je politikama klubova, naših najvećih, da kao mahniti jure za rezultatima i time traže opravdanja za nemanje strategije kako i na koji način davati konkrentu šansu mladim igračima.

Nije baš istina i da mladih igrača na mestu plejmejkera nije bilo, a koji su zasluživali šansu u Zvezdi i Partizanu, pre svega Mihailo Petrović, 190 centimetara visoki organizator igre na nedavno završenom Evropskom prvenstvu do 20 godina, uz Nikolu Šaranovića iz FMP, bio je najbolji pojedinac u reprezentaciji koju je vodio Nenad Čanak. Prosečno je beležio 14,4 poena i 5,3 asistencije pokazavši na delu da poseduje potencijal vredan pažnje.

Njegov razvojni put je možda i ilustracija kompletnog nepoverenja prema mladim igračima u srpskoj košarci. Nakon potpisivanja profesionalnog ugovora sa Partizanom, prvobitno je prosleđen na pozajmicu u KK Dunav, klub koji je prošle sezone nastupao u Košarkaškoj ligi Srbije, ali je posle samo pet odigranih utakmica, na kojima je u proseku zabeležio 20 poena uz 5,6 asistencija, napustio ekipu iz Starih Banovaca.

Nakon raskida saradnje, Petrović je trebalo da pređe na viši nivo potpisom ugovora sa čačanskim Borcem. Iako se očekivalo da će dobiti značajnu ulogu i prostor za dokazivanje u abaligaškoj konkurenciji, momak iz Prokuplja odigrao je svega sedam utakmica, nastupajući u proseku tek deset minuta po meču. Ulogu i minutažu je gotovo izgubio kako se ligaški deo približavao kraju, dok ga je klub otpustio pred utakmice baraža za opstanak u ABA ligi.

Nije Petrović usmaljen primer; zabrinjavajuće je to što osim tretmana talenata koji imaju potencijal da postanu sasvim korektni plejmejkeri, na pristima jedne ruke mogu da se nabroje oni koji predstavljaju perspektivu na mestu jedinice, dok je njihov razvojni put veoma maglovit.

Zbog lošeg rada u mlađim kategorijama, napravljen je ogroman jaz između poslednjeg kvalitetnog plejmejkera Vasilija Micića i talenata koji bi tek trebalo da se izbore za mesto i ulogu u seniorskoj konkurenciji.

Micić je 1994. godište, a talenti koji bi u perspektivi mogli da dođu do reprezentativnog statusa imaju tek 20, 18, odnosno 17 godina. Osim pomenutog Petrovića, reč je o osamnaestogodišnjem Nikoli Topiću iz Crvene zvezde i godinu dana mlađem Savi Drezgiću, članu Partizana.

Politika naših najvećih rivala poslednje dve sezone je takva da se o integrisanju mladih igrača u prvi tim gotovo ni ne razmišlja, a kamoli o tome da se stvori klima i napravi sistem prema kojem bi talenti formata Topića i Drezgića odmah dobijali šansu u prvom timu. Nekada je to bio apsolutni imperativ za Zvezdu i Partizan a danas crveno i crno-beli milione evra troše na skupa inostrana pojačanja ne vodeći računa o tome da time reprezentativna košarka ništa neće dobiti, naprotiv.

Stiče se utisak da je čitavi sistem postavljen naopačke i da najveći talenti nemaju ni volje ni želje da sačekaju da dobiju šansu u Zvezdi i Partizanu, već se pod vođstvom vodećih menadžera opredeljuju za odlazak u inostranstvo u godinama kada za to najčešće nisu spremni ni fizički kao ni psihički.

SUDBINA SRBIJE NA MUNDOBASKETU

Bez Vasilija Micića Srbija će na Svetskom prvenstvu igrati bez klasičnog plejmejkera. Imaće Svetislav Pešić u sastavu igrače, takozvane „bol hendlere“ ali ne i pojedince vrsne u igri dva na dva, odličnog prvog pasa prilikom iniciranja kontranapada, odnosno igre u tranziciji. Micić je bio „kompletan paket“ neko ko je sjajan i u realizaciji kao i u organizaciji igre.

Faliće Srbiji na Svetskom prvenstvu plej koji iz driblinga daje poprečne pasove obema rukama, koji predviđa šta će se desiti na parketu i koji, kako je Serđo Skariolo pričao za Miloša Teodosića „vidi muvu u letu“.

Pokušaće Pešić da odgovornost u organizaciji igre podele kapiten Bogdan Bogdanović i Marko Gudurić, pre svih, ali postoji bojazan da bi u takvoj podeli uloga izgubili na produktivnosti u samoj egzekuciji, s obzirom na to da su obojica vrsni strelci.

Aleksa Avramović je takođe neko ko može da odgovori zahtevima plejmejkera ali je prema košarkaškim kvalitetima više igrač „dva na jedan“ nego li plejmejker.

U slučaju da i Ognjen Jaramaz otkaže zbog povrede, pomenuta trojica košarkaša moraće da pronađu način i rešenja kako da zbirno barem u proseku beleže deset uspešnih dodavanja. Na spisku je i Stefan Jović, ali je njegov nastup upitan zbog privatnih problema. Veliko je pitanje i koliko bi zaista mogao da pruži zbog fizičke istrošenosti i dugog odsustva, pre nego što je prošle sezone zaigrao za Saragosu.

Na prošlom Evropskom prvenstvu, na kojem je Srbija u daleko jačem sastavu doživela katastrofu eliminacijom u osmini finala od Italije, „orlovi“ su bili među reprezentacijama sa najviše asistiranih poena po utakmici, što je negde i stil igre koji preferira selektor Pešić.