Milan Aleksić, jedan od „šestorice veličanstvenih“ srpskih vaterpolista: Ne može se „plivati“ samo na račun suvog kvaliteta, kao ni faktora X

Možda za 20, 30, 40… godina neki novi klinci neće znati ko su Filip Filipović, Andrija Prlainović, Stefan Mitrović, Milan Aleksić, Duško i Gojko Pijetlović, jer svako vreme ima svoje idole i junake, ali ko god od njih bude guglao istoriju srpskog vaterpola trljaće oči kada bude gledao dugačak spisak titula „veličanstvene šestorke“ sa Olimpijskih igara, prvenstava sveta, šampionata Evrope, u Svetskoj ligi, FINA kupu… da ne pominjemo ostale medalje. Jer ih niko nikada nije toliko uzeo i teško da će iko ikada, pa baš zato im mi savremenici dugujemo specijalan ispraćaj, ove subote na beogradskom bazenu „25. maj – Milan Gale Muškatirović“.

– Ne mogu baš reći da me prolaze žmarci dok posmatram neke nove momke u reprezentaciji, u smislu želje da se vratim u bazen, jer znam da sam se zajedno sa ostalom petoricom u pravom trenutku povukao. Pre bih to nazvao sitnim nedostajanjem, na momente. Nije više bilo prirodno nastaviti sa intenzivnim trošenjem preko dobrog dela godine, ni sa balansiranjem profesionalnog i privatnog života, na način da se ne sklizne ispod vrhunskog nivoa kakav zahteva nacionalni tim. Biologija je učinila svoje… Godinu dana posle toga mogu i ja sa strane da posmatram našu zaostavštinu, kako kažete, ali još nisam u stanju da to radim sa potpunom svešću o učinjenom. Cenim da će mi biti potreban duži vremenski otklon od igračke karijere da bih sve procesuirao i posložio u glavi, u međuvremenu mi prija da slušam tuđe komentare. Pa i to „šestorica veličanstvenih“, pogotovo što znam da nas drugi tako vide. Nismo nikome ništa sugerisali, tražili, nametali… samo smo decenijama radili i ponašali se najbolje što umemo – kaže za Danas Milan Aleksić, posle prošlogodišnjih Igara penzionisani reprezentativac, a nakon minule sezone u Partizanu i bivši vaterpolista.

Da li ste, kada ste se okupili i zajedno krenuli u avanturu, mogli pojmiti da će te se na čuvenoj beogradskoj terasi za dočekivanje šampiona osećati kao kod kuće?

– Naravno da nisam mogao ni pretpostaviti, nije niko od nas. Sigurno ne u ovoj meri. Ispočetka smo trpeli pritisak velikih očekivanja, pre svega naših pa onda tuđih, jer smo zauzeli mesto jedne fantastične generacije, a onda smo, od te 2009. godine, rasli, menjali se, sazrevali… Stvari smo posmatrali i radili od sezone do sezone, svesni da u sportu ne postoje juče i sutra, samo danas. Naše je bilo da budemo potpuno posvećeni, uporni, istrajni, maksimalni u datom trenutku… Jedino tako smo mogli da preguramo gomilu padova, pa i uspona, jer ne uspe svako da se snađe na vrhu. Nije da smo se time opterećivali, ali uspeli da demantujemo ve neverne Tome u pogledu kapaciteta ekipe promovisane na Svetskom prvenstvu u Rimu.

Razvojni put ove generacije zvuči bajkovito, ali teško da nije bilo kriznih momenata, preispitivanja, sumnji… Gde vam je bilo najkomplikovanije popeti se na pobedničko postolje?

– Definitivno u Rio de Ženeiru 2016. godine. Još na početku zadnje faze olimpijskog ciklusa svi su nas proglasili prvacima Igara: stručnjaci, mediji, navijači… Ne samo u Srbiji. Čak se i od kolega moglo neformalno čuti „osvajate zlato“. Dodajte na to ogromna lična očekivanja i dobićete bledu kopiju svetskih i evropskih šampiona u prvoj fazi turnira. Nismo ličili na sebe pre nego što smo se trgli, sabrali i vratili u „normalu“. Spasili su nas kolektivno jak pobednički mentalitet i čvrst karakter. Ako nas je išta razlikovalo od ostalih onda je ta sposobnost da sve izdržimo, pa i svoje loše i prolazne verzije.

Procentualno, koliko postignuto dugujete suvom kvalitetu a koliko tom nekom faktoru X?

– Ne daju se te kategorije meriti i upoređivati. Pre bih rekao da je moja generacija savršen primer ravnoteže dva jednako važna faktora uspeha. Ne može se „plivati“ samo na račun suvog kvaliteta, kao ni faktora X. Nekada prevagne jedno, nekada drugo, ali neophodno je da idu u paru ako hoćeš da se ponavljaš. To vam je jedna od tačnijih formula trajanja.

Kroz veći deo istorije srpske škole vaterpola provlači se mantra „vaspitani smo da budemo šampioni“. Objasnite nam iz prve ruke, kako izgleda to oblikovanje talenta u redovnog osvajača medalja?

– Ne znam kako je u drugim sportovima, ali u mom su klupski treneri mlađih kategorija sistemski prepoznati kao jedna od najvažnijih karika u lancu pravljenja reprezentativaca. Ne samo kao prenosioci vaterpolo znanja nego kao psiholozi i pedagozi, jer u dobi od 11, 12, 13… godina klinci sa njima i školskim profesorima provode više vremena nego sa svojom porodicom. Prepoznavanje talenta je samo prva stavka u oblikovanju i vaspitavanju budućih šampiona, a ostatak tog složenog procesa traži širu priču. Srećom, ona se već više od pola veka uspešno prenosi sa kolena na koleno, pa se srpska škola vaterpola tradicionalno visoko kotira.

Retko selektori dožive da im ekipa na rastanku zapeva i rasplače se. Šta je tajna fenomena zvanog Dejan Savić i kako biste objasnili vašu konekciju sa njim?

– On sam najbolje zna kako je uspevao da izniveliše razičite karaktere, prespoji loše dane, već sjajne stvari podigne na još viši nivo… Ono što mogu reći u ime nas šestorice jeste da je maher za razgraničavanje profesionalnih i privatnih relacija. Jer, prvo smo postali prijatelji, kao saigrači pred kraj njegove karijere u reprezentaciji, a onda nam je postao šef. I, šta je uradio? Na njemu svojstven način postigao je da imamo ogromno poštovanje za to što radi i traži kao selektor, a da ostanemo bliski. Bez prelaženja te granice, u bilo kom smeru. Treninzi su treninzi, a druženje je druženje.

Kako su bili razdeljeni „poslovi“ u bazenu i van njega: ko je bio vrhunski autoritet, ko dežurni „zabavljač“, ko organizator, ko glavni motivator…?

– Fića nam je bio kapiten, ali mi smo maltene 20 godina bili kolege i prijatelji, još od zajedničkih dana u Partizanu. Hoću reći da nije bilo potrebno da iko ikome nameće autoritet, to stepenovanje odgovornosti desilo se na spontan i prirodan način. Ni to što je Mitar najveći šaljivžija ne znači da je on jedini umeo da raskravi ili podigne atmosferu… Svi smo sve radili, složno i dobro. Da je drugačije bilo verovatno ne bi bilo ni ovakvog ispraćaja „šestorice veličanstvenih“. Bili smo tim u pravom smislu te reči. I ostali, samo sada van bazena.

Kada zluradi hoće da oduzmu na veličini vašoj trofejnoj zaostavštini kažu da se vrhunski vaterpolo igra samo u pet, šest zemalja na svetu. Dok vaše vojničko odazivanje u reprezentaciju dovode u vezu sa finim državnim premijama i nevelikim klupskim primanjima. Imate li repliku?

– Loša im je argumentacija. Prvo, vaterpolo ima mnogo veću bazu od tih pet, šest zemalja – one se samo izdvajaju po svojim vrhunskim školama i trofejnoj tradiciji. I, odmah kontra pitanje – zašto se igraju Svetska prvenstva u košarci, ako je zlato „rezervisano“ za Amerikance, kada dođu u najjačem NBA sastavu? Besmislena je i priča o finansijskom kontekstu redovnog i masovnog odazivanja vaterpolista u državni tim. Da bi dobio novčanu nagradu moraš nešto da osvojiš, a to ne možeš izvesti ako nisi posvećen i ne žrtvuješ slobodno vreme. Najzad, ne znam da su drugi sportisti odbijali i vraćali premije za medalje… Zašto drugi pojedini sportisti, možda, manje ili uopšte ne žele da igraju za reprezentaciju mi je isto isforsirana tema. Kao što smatram da je stvar ponosa nositi trobojku tako smatram nepotrebnom dramatizovanje nečije drugačije volje. Ko neće ili ne može taj i ne mora, ne valja siliti stvari.

Ako bi vam tražili da ispišete naslednicima „uputstvo za upotrebu“, kako bi ono glasilo?

– Ne bih im pametovao, jer tu nema mnogo matematike. Ko puca visoko taj mora biti posvećen, radan i verovati u sebe. Držim im svima palčeve.