Iz očeve radionice u Novom Sadu do pionira Silicijumske doline: Ko je Milan Mandarić, fudbalski beglerbeg iz poslovnog carstva?

Često nagoveštavan kao spasilac u našem fudbalu, najzad će, na sredini devete decenije života, i dobiti mesto u rukovodećoj strukturi.

Milan Mandarić je prihvatio da ga imenuju za potpredsednika Vojvodine, kluba svoje mladosti.

Iako je u Novom Sadu, u nadi da s njim stiže i džak para, to dočekano s oduševljenjem, upravo je stari lisac fudbalske industrije pre nekoliko godina izjavio da ne želi da ulaže u Srbiji, jer bi za njega to bilo bacanje novca.

Uz zamagljene poslovne okolnosti, jer nema zakona o privatizaciji u sportu, nije, istakao je tada, zanemarljiv ni uticaj navijačkih grupa i njihova namera da se ključno pitaju o funkcionisanju klubova.

Po tome, recimo, bio je na liniji s Dobrivojem Tanasijevićem, Den Tanom, takođe fudbalskim radnikom sa sličnim iskustvom i u životu i u fudbalu, koji se otvoreno suprotstavljao pretenzijama Zvezdinog severa dok je od septembra 2008. do aprila 2009. zauzimao mesto predsednika fudbalske sekcije crveno-belih.

Milan Mandarić – Gazda u socijalizmu

Mandarić je rođen 5. septembra 1938. u Vrebcu kod Gospića. U Lici je proveo rano detinjstvo. S pet godina sa roditeljima prelazi u Novi Sad, gde je i diplomirao na Mašinskom fakultetu.

S 21 godinom preuzeo je radionicu oca Dušana, u to vreme čuvenog kotlara. Vrlo brzo je nasleđena firma, ustrojena na principima kapitalizma, postala jedna od najuspešnijih u socijalističkoj Jugoslaviji.

Poslovni uzlet doživljava otvaranjem sopstvene fabrike autodelova u Inđiji. Uspostavlja saradnju s Fijatom kao kooperant italijanskog giganta u proizvodnji automobila.

Več s 23 godine bio je jedan od najvećih privatnih preduzetnika u zemlji. Na to vlast nije gledala blagonaklono.

Kad mu je postalo jasno koliko je sati, 1969. sa suprugom Gordanom odlazi u Švajcarsku, gde im se rodilo prvo dete, a posle godinu dana i u SAD.

Zaposlio se u kalifornijskoj kompaniji za proizvodnju računarskih komponenti, a 1971. osniva svoju, koju je po zavičaju nazvao Lika korporejšn.

Lika je bila jedna od mnogobrojnih malih firmi iz kojih je kasnije izrastao svet visokih tehnologija u Silicijumskoj dolini.

Mandarić, koji je u to vreme sarađivao i sa Stivom Džobsom, smatra se jednim od pionira tehnološkog razvoja u Kaliforniji.

Na večeri kod Regana

Postao je najuspešniji proizvođač delova za računare u SAD.

Prodao je 1980. firmu korporaciji Tendi za deset miliona dolara.

Osnovao je u San Hoseu novo preduzeće Sanmina, koje je nazvao kombinacijom imena svojih ćerki Sandre i Jasmine.

Novi poslovni poduhvat je razvijao proizvode visoke tehnologije i u oblasti telekomunikacija.

Proglašen je za najboljeg preduzetnika u SAD. Pozvan je i na večeru kod predsednika Ronalda Regana.

Zatim je ušao u investiciono bankarstvo i početkom devedesetih našao se na listi 1.000 najbogatijih Amerikanaca, sa bogatstvom procenjenim na 80 miliona dolara.

Po dolasku u SAD počeo je da investira u fudbal, pa je 1974. osnovao FK Lika, a potom i profesionalni klub San Hoze Ertkvejks, koji je postojao do 1988. godine. Zatim je 1978. kupio klub iz severnoameričke fudbalske lige (NASL) Konektikat Bajsentenijals i preselio ih u Oklend gde je dobio ime Stompers. Godinu dana kasnije klub se preselio u Kanadu, u Edmonton.

Povratak preko „bare“

Skeptičan prema budućnosti fudbala u SAD, Milan Mandarić početkom devedesetih poćinje da ulaže u Evropi i najpre kupuje deo akcija Standarda iz Liježa, potom postaje vlasnik Šarlroa, a zatim i Nice.

Mandarić 1998. prodaje francuski klub i preuzima Portsmut i nakon nekoliko godina u drugom rangu engleskog fudbala, klub 2003. ulazi u Premijerligu, gde ostaje punih sedam sezona, a 2008. osvaja FA Kup.

Mandarić 2006. prodaje klub francusko-izraelskom biznismenu Aleksanderu Gajdamaku, a u februaru 2007. uz kontroverze postaje vlasnik Lester sitija i do kraja godine menja čak četvoricu menadžera, ali to nije spaslo „lisice“ eliminacije u Ligu 1, prvi put u klupskoj istoriji.

Krajem novembra te godine Mandarić je zajedno sa menadžerom Harijem Rednapom i još dve osobe uhapšen pod sumnjom za korupciju u fudbalu, ali je kasnije pušten bez optužbe.

Lester 2009. osvaja Ligu 1, a već sledeće stižu na korak od Premijer lige, ali gube polufinale plej-ofa kod Kardif sitija, a tokom te sezone Mandarić je dogovorio prodaju kluba tajlandskom biznismenu Vičaiju Raksrijaksornu za 40 miliona funti, ali zadržava deo akcija kluba.

U novembru 2010. kupuje svoj treći engleski klub – Šefild Vendzdej i to za samo jednu funtu i spasava ga gašenja. Mandarić se obavezao da će podmiriti klupske dugove, što je i uradio sporazumima sa kreditorima. Tokom njegovog mandata, Vendzdej se plasirao u Čempionšip 2012. godine, a u januaru 2015. prodao ga je Tajlanđaninu Dejfonu Čansiriju za 37,5 miliona funti.

Mandarić tada napušta engleski fudbal i vraća se na prostor bivše Jugoslavije kupivši ljubljansku Olimpiju, koja već u prvoj sezoni osvaja svoju prvu titulu šampiona, a u sezoni 2017/18. i duplu krunu.

Pod njegovim vođstvom Ljubljančani osvajaju još dva Kupa (2019. i 2021) posle čega Mandarić napušta klub u koji je, prema njegovim rečima, investirao 20 miliona evra.

Posle trogodišnje pauze od fudbala, odlučio se za povratak i svoj prvi angažman u srpskom fudbalu i početkom marta posetio je Sportski centar „Vujadin Boškov“.

„Svuda sam bio i svuda sam napravio nešto, te sam poželeo da pružim doprinos i tamo gde sam odrastao i gde imam mnogo prijatelja. U Americi sam doživeo američki san, Nica je u moje vreme osvojila Kup koji je i danas poslednji trofej… Stalno sam imao pred sobom jasno zacrtan cilj, a za ostvarenje planova je neophodno da budete okruženi dobrim ljudima, što sam se uvek trudio da bude slučaj. Osetio sam da je vreme da se vratim tamo gde me je vuklo srce, u klub načije sam utakmice tajno bežao od oca, po cenu kazne ukoliko me uhvati“, izjavio je u intervjuu za Mozzart sport.