Milorad Kosanović za Danas: Iz Vojvodine sam otišao kad su me „jogurt revolucionari“ pitali gde držim „crne pare“

Onda, predočavajući u paru koliko država pomaže onima koji joj, opet u paru, duguju, slavodobitno istakne svoje zasluge za držanje Crvene zvezde i Partizana s nosom iznad vode.

Budući da najodaniji navijači, a upravo takvi „nezahvalnici“ s vremena na vreme zagrme s tribina po budžetskom meceni, vole svoj klub više nego kevu i ćaleta, na delu je gradiranje doprinosa za opstajanje dva naša najveća sportska kolektiva uz koje sasvim pristaje replika Veselina Cvetkovića (Danilo Bata Stojković) svojoj ženi (Mira Banjac) u kultnom „Varljivom letu“ o lepoti ruža u porodičnoj đul-bašti: „Ti ih zalivaš, ali ja im dušu dajem“.

Predsednik, u stvari, priznaje da ni crveno-belima ni crno-belima ne cvetaju ruže u finansijskim bilansima i da bi grcali za goli život da im se ne pomaže neposredno iz državne kase ili posredno drugim fintama.

U večitoj polemici treba li Zvezdi i Partizanu kao najomiljenijima i u plebsu i iznad plebsa darovati, kako se to kaže, novac poreskih obveznika, ne prestaje jurenje klupskog repa u prihodima, rashodima, gubicima, dugovima… I ono što se zaradi ode preko gubera kad se potroši, a nema se smelosti od navijačkog odijuma i od nezajažljivosti lovaca u mutnom da se izvrši pretemeljenje na zdravim dugoročnim osnovama.

Čukarički svetli primer

Milorad Kosanović je dugogodišnji fudbalski trener, ali je pozvan da govori i o poslovanju sportskog društva jer je obavljao dužnost direktora Vojvodine u njenoj šampionskoj sezoni 1988/89. Para tada, uprkos uvreženoj zabludi, nije bilo kao pleve, ali ga je imalo dovoljno za stabilno održavanje kluba.

“Meni je finansije pedantno vodio glavni čovek novosadskog DDOR-a. Znalo se gde koji dinar ide i koliko možemo da se protegnemo. Igračima plate nisu bile enormno visoke, ali su zarađivali za pristojan život. Da ne govorim za koje su sume, neuporedivo manje od današnjih, izgarali Mihajlović, Jokanović, Vorkapić, Šestić… Znate li kada sam otišao iz Vojvodine? Kada su me nameštenici, proistekli iz “jogurt revolucije”, pitali gde držim “crne” pare. Otprilike u to vreme je i počela ekonomska logika da su prihodi svačiji, a odgovornost za rashode ničija”.

Kosanović vidi samo jedan lek za finansijsko ozdravljenje i Zvezde, u kojoj je dvaput bio trener, i Partizana i za njihovu nezavisnost od ekonomsko-političkog voluntarizma.

“U postojećim modelima klubovi se ne bave proizvodnjom nego trgovinom. Privatizacija je jedino rešenje. Kad se zna čije je šta, onda bi gazda, poštujući svoj dinar, ulagao pametno i isplatljivo. Čukarički je svetli primer za to u našem fudbalu. U vrhu je tabele, a u poslednje vreme je prodao nekoliko svojih igrača za lepe novce“.

I Zvezdi i Partizanu šteti kad je baza rđava

Naš sagovornik uverava da bi ukidanje državne pomoći delovalo na rukovodioce klubova kao ledena voda u lice.

„Zamislimo da država zavrne svoju slavinu ili uskrati bilo koje drugo pritrčavanje u pomoć. Onda bi se rukovodstva klubova iz nužde, a u suprotnom bi im pretila propast, okrenula bazi. Gledala bi da u svojim školama stvore pet-šest talenata za nosioce igre prvog tima i da ih okruže s dva-najviše tri prepečena igrača koji bi došli u transfer-politici. Tako bi se zavrteo točak održivog razvoja”.

Kosanović smatra da je neophodno strpljivo negovanje fudbalskog korena.

“Osnov svega su trenerska struka i mlađe kategorije. Sticanje licenci za trenera je kod nas buvlja pijaca. To je kao kupovina fakultetskih diploma, pojava koju će svaki normalan čovek da ocrni. Drugo, mora da postoje jasna i stroga pravila o tome ko može da drži fudbalsku školu. Kad je baza rđava, onda i manji klubovi koji su regionalna središta, a kamoli najveći, imaju muku da od domaćih snaga sastave kvalitetan igrački kadar. Zato i pribegavaju dovođenju stranaca koji su mačke u džaku i ne prave upadljivu razliku u igri”.

Takav naopaki sistem, u kojem nema strpljenja već se dela traže preko noći, jeste mač s dve oštrice i za Zvezdu i Partizan, ukazuje on.

“Kad se favorizuju jedan ili dva kluba da se samo njima daje i da samo oni uzimaju domaće trofeje, onda se liga slabi. Kad se liga slabi, onda najbolji nemaju koga da dovedu iz manjih sredina, a na najvećim talentima mimo Beograda je u ono vreme izgrađena slava i crveno-belih i crno-belih”.