Predsednik koji „više ne može“: Hoće li Vučelić biti jedini funkcioner u Partizanu koji će biti žrtvovan?

„Vršio sam je dugo godina radeći u okviru statutarnih ovlašćenja, a po najvećoj i najboljoj meri svojih mogućnosti. Teška srca i mirne savesti – više ne mogu. I zato podnosim ostavku na položaj predsednika i izražavam veliku zahvalnost svojim saradnicima i svima onima koji su mi, u ovim za Partizan složenim vremenima, pomagali“, obrazložio je Vučelić ovaj potez.

Razlog zbog kojeg je podneo ostavku može se sažeti u tri reči – više ne mogu.

Iako ovo zvuči prilično ubedljivo, juče su se čuli i oni koji smatraju da će Vučelić ipak ostati prvi čovek kluba iz najmanje dva razloga.

Naime, na sednici Upravnog odbora kluba u martu ove godine takođe je saopštio da odlazi sa ove funkcije, ali mu želja nije uslišena.

Ono što brojni skeptici navode kao verovatniji argument je činjenica da bi se Vučelić možda i ranije odlučio na ovaj potez, ali da on ne odlučuje o tome, nego onaj ko ga je sve vreme i držao na toj funkciji.

Na mestu predsednika Fudbalskog kluba Partizan nalazio se od 2016. godine, kada je izabran na Skupštini glasovima 30 od 65 delegata, uz sumnjivo obezbeđen kvorum.

U trenutku kad je preuzeo vođstvo, ekipa je bila na prvom mestu na tabeli, a klub je dugovao oko osam miliona evra.

U trenutku kad je podneo ostavku klub duguje oko 30 miliona evra, a crno-beli su u prethodnih nekoliko godina doživeli rezultatski sunovrat, koji je kulminirao prošlogodišnjim četvrtim mestom na tabeli Superlige i prošlonedeljnim ponižavajućim porazom od Nordsjelanda u kvalifikacijama za Ligu konferencija.

Iako su crno-beli u njegovom mandatu i u eri nezapamćene dominacije Crvene zvezde osvojili jednu titulu i četiri nacionalna Kupa, Partizan od 2019. nije bio ni blizu trofeja.

Račune za ove neuspehe umesto njega, ali i direktora Miloša Vazure, plaćali su treneri, pa je osmorica njih smenjivano, a slična sudbina preti i sadašnjem šefu stručnog štaba Igoru Duljaju.

Iako u poznim godinama (rođen 1948) i očigledno umoran, kako se može naslutiti iz obrazloženja za ostavku, svoju poslednju bitku za funkciju vodio je sa mladalačkim žarom, kada je „odbranio“ fudbalsku sekciju crno-belih od Ostoje Mijailovića, predsednika sportskog društva Partizan.

Mnogi smatraju, verovatno sa pravom, da je za Vučelićev odlazak najzaslužniji pritisak navijača, odnosno njihova odluka da svoje nezadovoljstvo prenesu sa stadiona na ulicu.

Njihovo nezadovoljstvo trajalo je godinama, ali je uspešno, neretko i batinama, suzbijano preko vođa koje je na tribinu slao onaj koji je i postavio upravu.

Kad su iz različitih razloga sa „juga“ otišli Aleksandar Stanković Mutavi, Veljko Belivuk Nevolja i Đorđe Prelić Prela, konačno se čuo i glas pobune protiv uništavanja Partizana.

Čini se da će od upornosti navijača zavisiti i da li će Vučelić biti jedini koji će biti žrtvovan i da li ima još onih koji „više ne mogu“.