Mitrović izlazi na crtu Jeleniću

Za razliku od većine drugih sportskih Saveza u Srbiji, čiji su predsednici kroz istoriju uglavnom birani i pre utvrđivanja izborne volje skupštinskih delegata, u vaterpolo organizaciji dešavalo se da za glavnu fotelju konkurišu dva kandidata.

Aktuelni „vrhovnik“ VSS Viktor Jelenić nije imao suparnika na izborima aprila 2018. godine i glatko je dobio poverenje glasača, ali će se za još jedan mandat po svoj prilici boriti sa Stefanom Mitrovićem.

Mada od prvog nismo uspeli da dobijemo potvrdu ponovne kandidature, a od drugog medijski najavljene namere da stane na crtu čoveku poduže funkcionerske karijere, iz više upućenih izvora može se čuti da će se predstavnici klubova na sednici Skupštine VSS čiji bi datum trebalo da „padne“ između 15. i 20. aprila, opredeliti između dvojice nekadašnjih reprezentativaca.

A ne, kao što je to bio slučaj sa bivšim direktorom prevoznog preduzeća Lasta i kadrom Demokratske stranke u vreme dok je bila na vlasti, Veliborom Sovrovićem, ili Zoranom Babićem, čija je jedina preporuka bila šefovsko mesto u poslaničkoj grupi Srpske napredne stranke u srpskom parlamentu.

Jelenić i Mitrović prošli su celu „azbuku“ pod kapicama, posebno u onim sa trobojkom Srbije, s tim da još aktivni Stefan ima više reprezentativnih medalja i, za razliku, od svog budućeg oponenta može da se pohvali zlatom sa Olimpijskih igara (2).

Ono što ih razdvaja je funkcionersko (ne)iskustvo, jer Jelenić dugo već pliva u tom „brzaku“, a Mitrović i dalje ne odlazi u igračku penziju. Pedesetjednogodišnji Viktor proslavio se vraćanjem Crvene zvezde iz mrtvih, krunisanim jedinom titulom evropskog prvaka za klub, a vrhunac njegovog vođenja VSS su gomila odličja A tima, vraćanje nekih od naših najboljih vaterpolo sinova u domaće prvenstvo, uzdizanje nacionalne lige do kontinentalnog klupskog krema i namirenje velikog duga VSS.

Osamnaest leta mlađi Stefan i ove sezone daje golove i asistira za Partizan, u čiji Upravni odbor je izabran 2020, skupa sa tadašnjim saborcima iz seniorske selekcije Filipom Filipovićem i Milanom Aleksićem, što znači da bi eventualni protivnici njegovog postavljanja na najodgovrniju funkciju u  Savezu izvesno potegli minornu upravljačku kilometražu, bez obzira što važi za autoritativnu, dobro organizovanu,  ozbiljnu i vrednu osobu.

Nije im zajednička ni klupska pripadnost, jer jedan nikada nije krio zvezdaštvo a drugi partizanštinu, pri čemu su ova dva kluba u novije vreme mnogo žešći oponenti nego u vreme dok su njihove ekipe trenirali prijatelji Dejan Savić i Vladimir Vujasinović, čija su se međusobno poštovanje i solidarnost prelivali na odnose večitih rivala.

Njih dvojica nikada ništa slično nisu izjavili, ali javna je tajna da ljudi iz crno-belog i crveno-belog tabora rado vire u tuđe dvorište i raspravljaju o zaslugama za srpski vaterpolo, ispituju kome odakle novac, žale se na tuđ povlašćen status…

Nisu isti ni po „bliskosti“ sa Aleksandrom Šapićem, koji stoji iza VK Novi Beograd. Navodno, nekada uspešni vaterpolista i kandidat SNS za gradonačelnika Beograda na lokalnim izborima 3. aprila, pre će da podrži izbor čoveka iz Partizana, čija ga je uprava svojevremeno htela na čelu VSS, nego da „pogura“ sadašnjeg predsednika VSS, jer njih dvojica nisu u dobrim odnosima još od kada je Jelenić pre više godina, u svojstvu predsednika Crvena zvezde, imenom i prezimenom označio Šapića kao krivca za finansijsku blokadu kluba, a ovaj mu na to žestoko replicirao.

Da bi Mitrović, Jelenić ili neko treći pobedio u predstojećoj izbornoj trci jasno je da je potrebno da ima naklonost i ministra omladine i sporta, još jednog bivšeg vaterpoliste Vanje Udovičića, jer je to njegova teritorija.

Vrha vlasti takođe ili, preciznije rečeno predsednika Aleksandra Vučića, na čiji mig su vaterpolu poslednjih nekoliko godina data značajna finansijska sredstva, što kroz pomoć Savezu i klubovima što kroz brzu isplatu nagrada reprezentativcima.

Obrni, okreni mogao bi ovo da bude zanimjliv i uzbudljiv „obračun“ vaterpolo ljudi, a oni kojima je ova atraktivna igra na srcu nadaju se da isti neće doneti pregrupisavanja na bilo čiju štetu, jer je ovaj sport, bez obzira na svoju slavnu tradiciju i trofejnu veličinu, mala „bara“ u poređenju sa nekim drugim.

I potrebni su mu svaki dobar igrač, trener i funkcioner, odnosno zajedništvo zarad opšteg dobra.