Novi Pazar nema nijednu žensku ekipu, a ima reprezentativku. Ovaj paradoks nastao je zaslugom 15-godišnje tinejdžerke Nadie Smailbegović, članice prve postave ženske košarkaške kadetske reprezentacije Srbije na nedavnom Evropskom prvenstvu u Udinama.
Imala je neobičan put do dresa državne selekcije i svi su izgledi da je sličan očekuje i u nastavku karijere. Njeni igrački počeci nemaju nikakve sličnosti sa uvodnim koracima koje prave devojčica iz ostalih gradova:
Košarkom je počela da se bavi u školi košarke Enisa Pilice u Novom Pazaru, a nastavila u KK Pazar, u kojem je radila sa Enesom Nicevićem, Ivom Đokovićem i Dejanom Kulundžićem. Trenutno sarađuj sa Samirom Hačkovićem. „Svi oni imaju deo zasluga za ono što sam do sada postigla, a najviše roditelji. Nije bilo lako, kroz mnogo prepreka je trebalo proći. Kako u gradu nije bilo ženske ekipe dugo sam igrala sa muškarcima i u njihovim ligama. Mislim da mi je to mnogo pomoglo da očvrsnem i da se izgradim kao košarkašica. Tu sam pokupila samopouzdanje, jer kad možeš njima da budeš ravnopravna, ponekad i bolja, onda znaš da ćeš u bilo kojoj ženskoj ekipi igrati bez problema“, priča Nadia Smailbegović. Seća se dolaska u KK Pazar. „Bila sam nova i nepoznata, pa su vršnjakinje i one nešto starije, s dužim stažom u klubu, izbegavale da mi daju loptu. Nije bilo svejedno, ali ni to nije moglo da me zaustavi ka cilju, koji se zvao ozbiljno igranje košarke. Došla sam na ideju da zatražim od roditelja da mi postave koš u dvorištu porodične kuće. Danima i satima sam ubacivala loptu kroz mrežicu, uvežbavala finte, ulazila pod obruč pored zamišljenih protivnica i sve više i više volela moj sport. Lopta i koš postale su mi najdraže igračke, tu se ni danas ništa nije promenilo. Od kada sam skrenula pažnju na sebe počelo je i preskakanje starosnih kategorija. U potrazi za jačim takmičenja stigla sam i do ŽKK Kraljevo. Otac bi me prevozio na utakmice ili sam odlazila autobusom, igrala za kadetkinje, a kada su na programu bile lakše utakmice, nastupala sam i za juniorski tim Kraljeva“, govori o svojoj upornosti Nadia.
Prošle godine, posle šest sezona otkako je prestao da radi, reaktiviran je ŽKK Novi Pazar, da bi se već ove godine ponovo ugasio. Pored ulaska u Prvu ligu, u čemu se, nažalost, nije uspelo, jedan od ciljeva bio je igračko formiranje onih najmlađih, Nadie Smailbegović, Minele Mehović, Ismihane Škrijelj i ostalih. Došlo se do toga da novca u kasi nema. Retko ga je i imalo za ženski sport. Bio je na margini, tu je i dalje.
– Imala sam lepo i korisno iskustvu sa seniorskim timom Novog Pazara. Dobila sam i odličnu minutažu, pored starijih i mnogo iskusnijih saigračica. Utakmicu poslednjeg kola protiv Šapca ne mogu da zaboravim. Igrala sam pleja, i baš me je išlo, uz neizostavan osmeh, reče Nadia. Kadetska reprezentacija Srbije ovog leta je učestvovala na Evropskom prvenstvu u Italiji. U Udinama su dosegle tek do 13. mesta, što nije imalo uticaja na gomilu komplimenta pristiglih na adresu Nadie Smailbegović. Bila je jedan od oslonaca tima, naročito u utakmicama u kojima je trebalo sačuvati status u elitnoj kadetskoj grupi:
– U mečevima odluke pobedile smo Mađarsku i Portugal. Šteta što je to bilo na samom kraju šampionata, jer smo se tek uigrala i baš dobro upoznale. U poslednjoj utakmici, u kojoj smo i sledećoj generaciji kadetkinja obezbedile igranje u najjačoj evropskoj diviziji, postigla sam 14 poena, imala 11 skokova, a na terenu provela svih 40 minuta. Jeste da smo mogle da budemo i bolje, ali mislim da nismo razočarale. Sve devojke vrede i ubeđena sam da će uspeti kao košarkašice. Imaju sklonost ka improvizaciji, a bez nje nema dobre košarke. Divan gest stigao je i od gradonačelnika Novog Pazara, Nihata Biševaca, koji nije propustio priliku da me predivno ugosti i zahvali na prezentaciji našeg grada u Italiji, blista, dok izgovara ove reči Nadia.
Kako su njeni nastupi u Udinama ostali primećeni od strane košarkaških stručnjaka, odmah je krenula trka domaćih i inostranih klubova kako bi je priveli u svoj tabor. Stigli su pozivi iz Partizana, Kraljeva, Mađarske, Italije i Turske. Bez mnogo razmišljanja Nadia je dala pozitivan odgovor na poziv iz Turske i uskoro kreće put zemlje u kojoj košarka ozbiljno ugrožava popularnost fudbala, s ciljem da jednog dana dostigne slavu Mirsada Jahovića:
– Ukoliko zadovoljim njihove kriterijume nema razloga da ne ostanem u Turskoj. Odavno sam donela odluku da uz školovanje profesionalno igram košarku. Mislim da je to moguće. Sledeći cilj bio bi, WNBA, američka profesionalna liga, a do nje se iz jakog turskog šampionata, sigurno, mnogo lakše i brže stiže – ne ostavlja, Nadia, nikakvu dilemu u pogledu svoje košarkaške budućnosti.
Košarkaški arhitekta
Nadia Smailbegović dolazi iz porodice intelektualaca, otac je arhitekta, majka profesor jezika i književnosti. „Nikada se nisu bavili sportom, ali su mi uzori u svakom pogledu. Škola mi je uvek dobro išla. Završila sam osnovnu sa peticama iz svih predmeta. Košarku volim, ali obrazovanje zbog nje neće trpeti. Imam neke sklonosti ka arhitekturi, ali ne smem ništa da obećavam. Ne znam gde me sve mogu odvesti košarkaški putevi, jer od zamisli da se profesionalno vežem za basket ne želim da odustanem. Imam potpunu podršku roditelja. Evo, daću vam i jedan primer, koji govori više od svih reči. Letos sam se sa reprezentacijom pripremala za Evropsko prvenstvo u Banji Koviljači. Kasno sam primetila da mi je istekla važnost pasoša, a sutradan sam već trebala da budem sa ekipom u Italiji. Tata je došao po mene u Koviljaču, poveo me u Pazar da produžim pasoš, a već narednog dana dovezao me do Beograda“, po ko zna koji put Nadia izražava zahvalnost roditeljima.
Uporna poput Derika Rouza
Košarkaški uzori mladih, bavili se ili ne košarkom, su američki profesionalci. To je slučaj i sa Nadiom Smailbegović. Jedino i gledam NBA ligu. Moj ljubimac je Derik Rouz iz Njujork Niksa. Mnogi kažu da imam čudan ukus. Zamera mu se da se isuviše često povređuje i da timovi za koji je igrao od njega nisu nikad imali koristi. A ja ga baš zbog toga mnogo volim. Nema sreće sa zdravljem, a uvek ima volju i vrati se da bi bio još bolji nego što je to bio pre povrede. Ni u košarci ne može sve da bude savršeno. Ono što treba da ima jedan vrhunski plej, on ima. Skoro da mu je idealan ulaz pod koš, kao i mašta kojom osmišljava napadačke akcije, efektno zakucava, ima i odličan šut za tri poena, a upornost je ono zbog čega mu se najviše divim. Nikad ne odustaje, to je ideal kojem i ja težim, kaže Nadia.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
