“Momci iz kraja” haraju planetom

U Antverpenu je potvrđeno da se najbolji basket 3×3 i dalje igra u Srbiji. Dejan Majstorović i saigrači, na superioran način, došli su do petog svetskog zlata u istoriji naše basket reprezentacije i time postali nedodirljivi za konkurenciju, kojoj je ostavljen prostor samo za još dve zlatne medalje otkad se igra Mundobasket u navedenom formatu.

Puleni selektora Marka Ždera u Belgiji su odigrali turnir rezultatski bez greške. Iako su u Antverpen stigli sa delimično promenjenim sastavom, dvojicom debitanata, svesni konkurencije koju su činile i reprezentacije koje je bilo teško iskautirati, a koje su imale i igrače sa iskustvom igranja na poznatim američkim univerzitetima (poput Kentakija), srpski basketaši pokazali su najviše, delujući najuigranije, sa iskustvom nastupanja na vrhunskim turnirima na klupskom i reprezentativnom nivou.

Zbog zajedničkih igara u dresu Uba, doselekcija reprezentacije za Mundobasket bila je nešto lakša. Strahinja Stojačić i Marko Branković pridružili su se Dejanu Majstoroviću i Mihailu Vasiću kao debitanti u državnom dresu, sa basketaškim iskustvom sa najboljih masters turnira u ekipnim okvirima.

Prezentovan stil igre u Antverpenu, međusobno razumevanje u dosluhu sa konstitucijom igrača bilo je refleksija poimanja basketa kroz decenije na srpskom betonu. Uostalom, najbolja basket ekipa, možda i u istoriji, nastala je u novosadskom naselju Liman, na “betoncu” između zgrada, na kojem su drugari iz kraja Domović Bulut, Savić i Ždero strpljivo čekali da dođu na red za partiju basketa. Bila su to teška i neizvesna vremena sredinom 90-ih ali, ispostaviće se, berićetna za budućnost srpskog basketa.

Sve do neke 2010. najbolji naši basketaši uporedo su igrali i košarku na određenom profesionalnom nivou, međutim, sa većim uspesima na betonu, polako su sve više vremena posvećivali igranju basketa. Istovremeno, sve veću popularnost dobijao je i Red bulov turnir u basketu 1×1 koji se godinama održavao na Malom Kalemegdanu, tačnije njegova završnica, na kojoj su učestvovali najbolji srpski basketaši.

Upravo su podno zidina Kalemegdana, Domović Bulut, Kojić, Dragović, Bošković… sticali renome kojim su potom gradili i klupske, kao i reprezentativne karijere. Imali su i tu čast, da kao najbolji srpski basketaši, učestvuju i na Svetkom prvenstvu, koje se, uglavnom održavalo u ozloglašenom zatvoru Alkatraz, nadomak San Franciska.

Domović Bulut, Savić i Ždero motivisali su mnoge srpske basketaše da krenu njihovim stopama i uključe se u borbu za mesta na najvećim masters turnirima na svetu. Uporedo, Novosađani su morali da potraže finansijsku podršku izvan domaćih granica; kao Al-Vahda tri godine su osvajali sva moguća takmičenja (od 2015. do 2018. godine) pojačani Dejanom Majstorovićem, koji im se pridružio 2014. Vremenom, adekvatne takmace dobijali su u Zemunu, Vršcu, Limanu… iz kojih je vršena periodična doselekcija reprezentacije.

Kada je MOK presekao i basket 3×3 uvrstio među olimpijske sportove od Olimpijade u Tokiju 2020, reprezentacija Srbije spremno je dočekala najbolju moguću vest, shvativši je kao satisfakciju za brojne osvojene zlatne medalje na svetskim i evropskim prvenstvima. Domović Bulut produžio je reprezentativnu karijeru, svestan da će ogroman trud i znanje kao najbolji svetski basketaš potom naplatiti u američkoj Big3 ligi.

Vremenom, mnogi naši basketaši postali su mentori u nacionalnim savezima Austrije (Stefan Stojačić), Kine (Marko Savić)…. dok je Domović Bulut sve vreme radio na popularizaciji sporta, uglavnom na Bliskom i Dalekom istoku.

I kada su odlučili da se poslednji put pozdrave i zagrle u reprezentativnoj opremi, Domović Bulut, Marko Savić i Dejan Majstorović uradili su to na prijateljski način, odmah nakon osvojene istorijske bronze na Olimpijskim igrama u Tokiju. Domović Bulut je, sa već kupljenom karotm za Ameriku, odigrao meč za odličje; Savić je u glavi već imao spremljen program za upoznavanje sa kineskim basketašima, dok je Majstorović jedini bio rešio da nastavi sa basketaškom karijerom.

Svestan odgovornosti, uloge i reputacije, Majstorović je prvo pojačao Ub doprinevši da ekipa dobije obrise novosadske, koja je godinama unazad bila najbolja na svetu. Stojačić, Branković i Pašajlić, zajedno sa popularnim Maestrom, udružili su se pod “zastavom” Uba, ujedno čineći i veći deo reprezentacije.

U Antverpenu je jedino Mihailo Vasić, sinonim Limana godinama unazad, bio pridodat okosnici Uba. Lako je kliknuo sa momcima koje odlično poznaje, a rezultat je bio da su na superioran način vratili pehar namenjen šampionu Mundobasketa u vitrine Košarkaškog saveza Srbije.

Na početku grč, na kraju pesma

“Pre svega čast mi je što sam po prvi put imao priliku da nosim dres reprezentacije Srbije, iako mi kao ekipa (Ub) već jesmo najbolji na svetu u protekle dve godine, ovo je ipak potpuno drugačiji osećaj. Presrećan sam, i bez reči sam ostao, i izuzetno mi je drago što donosimo još jedno zlato u vitrine Košarkaškog saveza Srbije”, rekao je Mqarfko Branković.

Mihailo Vasić je naglasio da je bilo presudno što su opušteno ušli u finalni meč.

“To se pokazalo u igri u napadu – igrali smo rasterećeno, i dobro nam je išla lopta. Protivnik nije imao rešenje za naš napad – imali smo dosta otvorenih šuteva koje smo pogađali, ali i dosta rešenja iz “pik and rol” igre koja su rezultirala pasom u srce reketa. Mislim da smo zaista odigrali sjajnu utakmicu.”

Strahinja Stojačić akcenat je stavio na mentalnu snagu ekipe.

“Sigurno je da smo došli da odigramo čitav turnir sa karakterom, da pokažemo da smo najbolja reprezentacija na planeti. Dali smo sve od sebe i odigrali ceo turnir na visokom nivou. Prvi dan turnira smo možda bili u grču, ali je posle išlo sve kako treba i kako smo zamislili, tako da mislim da smo zasluženo osvojili zlatnu medalju.”

Dominacija i u brojevima

Na FIBA rang listi u basketu 3×3 na prvom mestu je Srbija sa 8.002 boda a dominacija basketaša odavde je ilustrovana i poretkom i bodovnim saldom ostalih na vrhu liste. Litvanija je na drugom mestu sa 4.756, slede Letonija i Belgija, sa tri hiljade i kusur bodova, a zatim SAD, Holandija, Rusija i Mongolija sa dve hiljade i nešto, pa Nemačka, Poljska i Francuska sa oko hiljadu i po bodova.