Možda bih bolje prošao da sam kroz život išao glavom, a ne srcem

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

   Sličan status, Pantić ima i u Grčkoj, gde je živa legenda Panioniosa, u kome je nastupao u dva navrata i gde je završio igračku karijeru. Za razliku od Grčke i Španije, u Srbiji njegova veličina nikada nije prepoznata, pa ga ljudi često mešaju sa komentatorom Milojkom Pantićem zbog sličnog imena i prezimena. Danas, kada je za Zvezdu i Partizan misaona imenica da uopšte zaigraju u Ligi šampiona, većina ljubitelja sporta i ne zna da je upravo Pantić bio najbolji strelac ovog takmičenja u sezoni 96/97 i to ispred Alesandra Del Pjera i Kristijana Vijerija. Ipak, bar u Španiji i u Madridu, znaju da cene ovog fudbalskog majstora i ovde njegova popularnost ne jenjava iako je prošlo skoro dve decenije od kada je nastupao za Atletiko.

– Čudna je to stvar. Španci mi i dan danas kažu „nemaš predstavu koliko si ti ovde veliko ime“. Ja sam skroman i dalje sam isti onakav kao što sam bio pre nego što sam počeo da igram. Često nastupam u revijalnim mečevima sa veteranima Atletika i desi se da se oni nakon meča istuširaju, a ja još nisam izašao sa terena zbog velikog broja fanova koji žele autogram ili da se slikaju sa mnom LJudi me čekaju i po nekoliko sati kada igramo i 300, 400 kilometara od Madrida. Dešavaju mi se neverovatne stvari ovde. Međutim, malo sam igrao za reprezentaciju, samo dva puta, i možda zato u Srbiji mnogi i ne znaju ko sam. Ali, ne smeta mi to. Tako je, kako je – kaže na početku razgovora za Danas Milinko Pantić.

Da krenemo od početka. Karijeru si počeo u Jedinstvu iz Malog Zvornika, gde si još kao junior postao kapiten. Nakon velikih uspeha u ovom nižerazrednom klubu, postao si meta svih klubova u bivšoj Jugoslaviji. Ko je sve bio zainteresovan da te dovede u svoje redove?

– Ja sam se rodio u Loznici, a živeo sam u Brasini, malom selu između Banje Koviljače i Malog Zvornika. Otac mi je bio šofer, majka domaćica. Još kao dete sam obožavao fudbal. Sa 17 godina sam postao kapiten Jedinstva u bosansko-podunavskoj zoni i ušli smo u drugu srpsku ligu… Te godine je svaki dan neki predsednik, menadžer ili predstavnik velikog kluba dolazio u selo da me vrbuje. Sećam se da sam dao 17 golova u polusezoni. Imao sam tada milion ponuda. Partizan me je pratio još od ranije, a interesovali su se i iz Želje, Hajduka, čak su mi i iz Zvezde poručivali da sačekam malo sa odlukom i da ne žurim sa prelaskom u veliki klub.

Ipak, odlučio si se za crno – beli dres. Zašto?

– Čini mi se da sam još u majčinom stomaku bio Partizanovac. I tada a i kasnije, sve odluke u životu sam donosio srcem, a ne glavom, što je možda bila i greška. Prešao sam u Partizan. Nenad Bjeković je bio trener, Moca Vukotić je bio sportski direktor, a Radomir Antić je radio u klubu. Tu je krenulo poznanstvo sa Antarom, koji me je odmah zavoleo. U Partizan sam došao u jesen 1985. samo dva meseca nakon što je poginuo legendarni Dragan Mance. Kada sam potpisao za crno-bele i klub koji sam voleo, imao sam utisak da je ceo svet moj. Prve godine smo osvojili ligu. Drago mi je da sam tada dao mnogo važnih golova. Sećam se, recimo, meča protiv Dinama u Zagrebu, kada smo gubili 2:1, a ja sam u drugom poluvremenu ušao sa klupe, pa prvo dao a zatim namestio gol za pobedu. Bio je to važan meč. I sledeće godine smo odbranili titulu. Meni je bilo odlično na početku u Partizanu. Bjeković me gotivio, igrao sam i za mladu reprezentaciju. Međutim, kasnije su na mojoj poziciji počeli da dolazi igračke veličine poput Milka Đurovskog i Fadilja Vokrija, pa se i moj status promenio

Posle Partizana si zaigrao za grčki Panionios, gde si se igrački preporodio. KO je najzaslužniji za tvoj fudbalski napredak u tom periodu?

– Prvo su me 1991. poslali iz Partizana na pozajmicu u LJubljanu u Olimpiju, gde sam odmah imao dosta problema sa povredama. Nisam mnogo igrao. Brzo sam se vratio u Partizan da dovršim sezonu, a onda sam otišao kratko u Tursku. Zatim je usledio ključan momenat kada me je Moca Vukotić pozvao da igram u Panioniosu, gde je on dobio trenerski angažman. Sećam se da sam otišao za 20.000 dolara. Moca ima mnogo važnu i bitnu ulogu u mojoj karijeri. Svake godine sam bio najbolji stranac i najbolji asistent u ligi. Kad sam otišao iz Panioniosa, predsednik kluba koji je tad imao preko 60 godina plakao kao malo dete. Isto su se ponašali i navijači, ali i moja supruga, pošto smo živeli divan život u Grčkoj.

Usledio je istorijski prelazak u Atletiko na poziv Radomira Antića. Kako te se on uopšte setio, s obzirom na to da je Panionios mali klub i da još od Partizan niste bili u kontaktu?

– Nismo se čuli skoro 4, 5 godina, ali smo opet bili neverovatno bliski. Ja sam ga zvao „ćale, mister, šef“… On je imao neverovatan uticaj na mene, moj život, karijeru… Samo sam njega slušao kao da mi je otac. Još iz perioda Partizana smo imali poseban odnos. Tada sam imao dugačku kosu i svi su mi govorili da se ošišam a ja nisam slušao. Međutim, kad mi je Antara rekao „sine, idi da se šišaš“, ja sam odmah otišao kod frizera… Pozvao me te 95. godine i pitao me gde sam, šta radim. Rekao sam mu da igram polušpica u Panioniosu sa gde sam bio treći strelac lige sa 17 golova, a imao sam i više od 20 asistencija. To je bila odlična sezona. Antara mi je rako da on traži klub i da će uskoro verovatno ići u Španiju i da mu pošaljem neku kasetu sa svojim potezima, golovima, asistencijama… Ja nisam imao šta. Jednostavno, ja te stvari poput kaseta, kopački, lopti ne čuvam. Rekao sam mu, „mister, ja nemam ništa“… Tada sam se požalio ženi, a ona mi je rekla da nekako nađem par snimaka. Zvao sam tad nekog novinara Nikosa da mi nađe bilo šta i on mi je napravio kasetu. Otišao sam dva, tri puta u poštu, ali su me vraćali zato što paket nije upakovan kako treba i ja sam digao ruke. Međutim, moja žena je poslala kako treba. Posle dva, tri dana mi je Antara ostavio poruku na fiksnom telefonu, na sekretarici, da računa na mene i da ne potpisujem ništa ni sa kim. Međutim, ja sam malo pre toga potpisao ugovor na dve godine sa Panioniosom. Već sam imao 29 godina i mislio sam da mi se karijera bliži kraju i da nikad neću igrati za neki veliki klub. Odradio sam pripreme sa Panionisom u Lepenskom viru. Too su bile najteže i najbolje pripreme koje sam ikada imao, po principu „ubi bližnjeg svoga“. Trener nam je bio legendarni Rumun Emerik Jenej koji je sa Steauom osvojio Kup šampiona. On me obožavao, a i ja njega. Čitao sam tada novine u Lepenskom viru gde sam pročitao da je Antić potpisao za Atletiko i da su mu opcije za pojačanja Prosinečki, Šifo i Jokanović. U glavi sam digao ruke od cele priče. Onda mi je zazvonio telefon i Antić rekao da računa na mene. U avgustu te godine sam došao u Atletiko za obeštećenje od 166 miliona drahmi što je bilo oko 700.000 dolara. Bio sam fizički prespreman nakon onih priprema u Lepenskom viru, a oni su tek kretali sa treninzima. Kada sam došao, Španci su mislili, pre nego što su me videli kako igram, da sam neki divljak i da je Antić doveo nekog svog rođaka. Nisam čak odmah ni potpisao ugovor. Igrali smo pripremni meč protiv La tavere, a ja sam odigrao jednu od utakmica života. Sutra sam potpisao ugovor. Sećam se da mi je nakon dvostrukih priprema 90 minuta ne terenu bilo malo. Prvi gol u ligi sam ja dao protiv Sosijedada iz slobodnjaka… Usledio je fantastičan period, titule, dupla kruna, Liga šampiona…

Tokom tri godine u Atletiku ostvario si neverovatne uspehe, postao si ljubimac legendarnog predsednika Hezusa Hila, koji ti je podigao bistu nakon gola glavom u finalu Kupa protiv Saragose?

– Desetog aprila 96. u Saragosi sam dao gol u 113. minutu. I to glavom. Od 120 golova u karijeri, pet sam dao glavom, što je za veznog igrača gotovo neverovatno. U Saragosi sam imao flastera Ruherija celu utakmicu, ali sam mu se u tom trenutku odvojio i postigao jedan od najvažnijih golova u karijeri. Posle meča Hil je u euforiji saopštio da će njegov prijatelj Santjago, najbolji skulptor u Španiji, izraditi bistu u moju čast. Kad su me novinari pitali šta mislim, rekao sam im da ne volim individualna priznanja i izdvajanje iz tima u bilo kom smislu. Posle nekog vremena, zvao me taj Santjago i rekao kroz suze „dolazi, molim te, što pre, ubiće Hezus i tebe i mene ako ovo ne završim“. I ja, šta ću, odem da mi uzme otiske. On, mučenik, bio je oduševljen kad me je video. Napravljene su četiri biste. Jedna je u muzeju, na stadionu Visente Kalderon, druga je kod mene kući, treća je poklonjena Radomiru Antiću, dok četvrtu čuva porodica Hil. Hezus je bio poseban, ja sam ga obožavao. Znao sam da me je posebno voleo i cenio, a jedan detalj ću zauvek zapamtiti. Kada je umro 2004. godine, svi smo išli na stadion da izjavimo saučešće njegovoj ženi. Stajali smo u koloni, a svi su rukovali sa njom na po koji sekund. Kada je mene videla, počela je da plače i rekla mi je „Milinko, ti nikad nećeš znati koliko te je moj Hezus voleo“. Ponosan sam na to, ali i na bistu i ako sam u početku bio veliki protivnik te priče.

Zašto si se u Atletiku zadržao samo tri godine?

– Antara je otišao posle tri godine i na njegovo mesto je došao Arigo Saki . Imao sam još godinu dana ugovora. Nisam se uklapao u planove novog trenera. Santander mi je nudio odličan ugovor na tri godine i odlične finansijske uslove. Ali, ja jednostavno nisam hteo da igram u Španiji ni za jedan drugi klub osim za Atletiko. Isto kao u Grčkoj za Panionios. Ja sam jednostavno takav, veran do koske. Zbog toga se nekad osećam kao budala. Sigurno bih hiljadu puta bolje prošao da sam razmišljao glavom, ali verovatno me tad navijači ne bi toliko cenili ni ovde u Španiji, ni u Grčkoj. Oni vide kakav sam i to znaju da cene… Možda takav moj stav i nije dobar, ali šta ću, ne mogu protiv srca… Kada sam ženi rekao da sam odlučio da idem iz Španije i da potpišem u Francuskoj, nastala je drama. Tada sam prvi put u životu imao menadžera, a bilo mi je trideset i kusur godina… To je pre svega moj veliki prijatelj Milan Ćalasan, najbolji menadžer na svetu. Preko njega sam otišao u Avr. Posle jedne sezone sam se vratio u Grčku, u moj Panionios i tamo završio karijeru… Ali već tada sam znao da će Madrid biti mesto gde ćemo ja i porodica živeti nakon karijere… Generalno, mislim da sam dao 30 odsto fudbalu umesto 100. Nikada nisam imao nekoga da me gura, nikada nisam imao neka leđa.

Usledila je trenerska karijera ali trenutno si bez angažmana. Kakvi su planovi za budućnost?

– Trenerska karijera mi je slična igračkoj. Stalno mi se čini da ima nekog kočenja i da nikada ne izaberem najbolje i ne ispadne najbolja opcija. Kada sam počeo da radim kao trener u omladinskoj školi Atletika, bilo je 20 dece, a kad sam odlazio preko 1200. Morata, Dehea su moja deca, mada ja time ne volim da se hvalim. Vodio sam B tim Atletika i sa njima osvojio peto mesto u Sekundi. Zatim sam bio u Azerbejdžanu gde su mi nudili ugovor na 10 godina, ali je klub upao u problem sa novcem. Mislim da mogu mnogo da pružim kao trener. Imam Bjekine, Mocine, Jeneove, Antarine treninge, plus imam i neku svoju filozofiju koja se nadovezuje na sve ono što sam od njih naučio. Mislim da je sve to jedna dobra podloga za kvalitetnog trenera. Tri puta sam čak pregovarao sa prvim timom Atletika, ali nikako da se to i ostvari – rekao je Pantić, za koga mnogi veruju da će kad-tad postati trener prvog tima Atletika iz Madrida.

Kad Milinko ode, klub ispada iz lige

– Neverovatno je da su čak tri kluba ispala iz prve lige u sezoni nakon mog odlaska. I Atletiko i Panionis i Avr su pali u drugi rang takmičenja posle mojih odluka da napustim ove klubove.

Simeone i ja kao „dva petla“

– Simeone mi je bio prvi cimer kada sam došao u Atletiko. On je napravio velike rezultate kao trener sa našim klubom. Međutim, mi smo kao „dva petla u istom kokošinjcu“. Želim mu sve najbolje, i njemu i mom klubu.

„Vanzemaljac “ i četiti gola Barsi

–

Kada sam potpisao ugovor sa Atletikom nisam pazio na klauzulu prema kojoj je obeštećenje 800.000 pezeta. Posle prve godine je Barselona htela da me kupi ali je obeštećenje bilo ogromno. Tada je predsednik Barse rekao da je Atletiko osvojio duplu krunu zato što u svojim redovima ima „Milinka vanzemaljca“. Meni je Atletiko u srcu ali obožavam i Barselonu. To moji prijatelji znaju i ovih dana mi šalju poruke da mi čestitaju na plasmanu Barse u ovogodišnje finale Lige šampiona. Protiv njih sam imao uvek poseban motiv. Dao sam im devet golova za tri godine, od kojih četiri na onom legendarnom meču u kupu kada smo izgubili 5:4, a vodili 3:0 i 4:2. Da smo tad prošli Barsu, Hil bi mi sigurno podigao još jednu bistu. Ronaldo, debeli, ne Kristijano, je za mene najbolji igrač ikada. Kada sam ja dao četiri gola Barsi, on je dao tri.

Margaritino cveće

– Dao sam nekoliko golova iz kornera za Atletiko i dan danas jedna starija žena Margarita i njen suprug, pred svaki meč donose cveće i stavljaju ga pored te desne korner zastavice. Oni žive 120 kilometra od Madrida i ne mrzi ih da već 20 godina to rade, svake nedelje. Stalno mi donose i kobasice i jaja sa sela. Ja njih dvoje gledam kao druge roditelje. Jednom je Roberto Karlos šutnuo cveće da bi izveo korner, pa posle nije smeo od navijača da izađe sa stadiona.

Lud, zbunjen, normalan

– Volim da gledam seriju „Lud, zbunjen, normalan“. Ne samo što uživam u tom humoru već zato što mi se sviđa to podsećanje na vreme kada smo u Jugoslaviji bili složni. Ja sam, naravno, Srbin, ali sebe gledam kao Jugoslovena i voleo sam tu zemlju u kojoj sam odrastao.

Žena i ćerke

– Ja nisam kao većina sportista, posebno fudbalera. Za mene je familija svetinja. Obožavam ženu i svoje dve ćerke. Svaki minut sa njima mi je dragocen i ne bi menjao ništa. Da sam povlačio pametnije poteze u igračkoj i trenerskoj karijeri, možda bi nam bilo svima bolje. Ali tu smo, gde smo, zajedno u svakoj situaciji, uvek jedni uz druge. Ponosim se što smo poštena i skladna porodica.

Paprike u Šapcu, prase u Lonjinu, jagnje u Međašima

– Ja, čim dođemo u Srbiju, uglavnom leti, nakon što obiđemo familiju, menjam najlon na štapovima i idem na pecanje. Meni je Drina sto metara od kuće. Idem gde god riba grize. Bio sam skoro u selu Lonjin kod LJubovije sa prijateljima. Tamo radi skobalj fenomenalno. Seljaci su nas sačekali, i zbog mene zaklali i ispekli prase. Jednom sam pecao u selu Međaši kod Bijeljine, koje je pored moje Brasine druga kuća i tamo mi živi najbolji drugar. Tad su zaklali jagnje zbog nas i pojeli smo ga rukama. Kupovao sam paprike negde kod Šapca, a kada je čovek shvatio ko sam, rekao je da me obožava i da ne moram da platim, da nosim koliko god hoću paprika. Drugačija je to vrsta popularnosti, ovde u Madridu i dole kod nas.

Bravo, Jokane

– Jokanović je moj prijatelj. Naše ćerke se druže. Bliski smo još iz perioda od kada smo zajedno igrali u Španiji. On je odličan tip, desetka. Svaka mu čast, za uspeh koji je postigao sa Votfordom. NJegova trenerska karijera će ići samo uzlaznom putanjom. Nekada nas je ovde bilo mnogo. Peđa, Đora, Darko, Đuka, mali Paun, koji mi je kao sin. Svi se i dan danas odlično slažemo…