Može li srpski rukomet ikada da se vrati na stare staze slave?

Dok nije upao u crnu rupu, odakle nikako da se iskobelja. Šta više, tone sve dublje i dublje, pa se domaća javnost više ne potresa oko novih rezultatskih brodoloma. Još manje se nada boljim danima.

Tako su na fusnotama interesovanja navijača i medija ispraćeni plasman na tekuće Evropsko prvenstvo i ekspresan povratak „orlova“ iz Graca, a porazi od prosečne Belorusije i još slabije Crne Gore samo su na mah evocirali uspomene na kontinentalnu srebrnu medalju od pre osam zima, s propratnom konstatacijom „ono što su Veselin Vuković i njegova ekipa uradili u Beogradu bio je presedan, nema šanse da se ikada više ponovi“.

– Prvo, evropsko srebro iz 2012. godine nije bilo nikakav „incident“. I ja sam kao prvi selektor Srbije morao da preležim dečije bolesti tog posla, ali sam selektirao ekipu budućih viceprvaka Evrope i od 2006. do 2009. godine ih pripremao za to što su uspeli s mojim kolegom u Beogradu. Ta generacija je mogla da uzme još mnogo medalja, a da se radilo kako je trebalo ne bismo sada vodili ovaj razgovor jer srpski rukomet ne bi morao da brine za svoju budućnost. Barem što se tiče A reprezentacije. Imao sam čestite namere i velike ambicije i kada sam se 2016. ponovo prihvatio istog posla, međutim posle povratka sa Evropskog prvenstva u Hrvatskoj 2018. dolazi do prekida saradnje. Mnogi nisu verovali da ćemo uopšte otići na takmičenje, onda se sumnjalo da možemo proći grupu… da bi na kraju sve to bilo označeno kao veliki neuspeh i pokrenuta lavina dešavanja na moj račun. Zapravo sam morao da odem zbog ljudi kojima je lična pozicija bila bitnija od opšteg interesa, a koji su trpeli pritisak spolja, jer je rečeno da neko drugi mora biti selektor – kaže za Danas nekada trofejni reprezentativac Jovica Cvetković, poznat i kao naš premijerni rukometni šef stručnog štaba A selekcije posle razlaza sa Crnom Gorom.

On dodaje da bi satima mogao da priča jer puno toga znam, ali mu za dve godine niko nije dao reč u medijima.

– Još tada sam rekao da će se desiti ovo što sada gledamo. Logično, kada se tako postavlja čovek na čelo struke, kada se loše selektira ekipa, kada više nema momaka s kojima sam uzeo zlato na Mediteranskim igrama, a njihovi vršnjaci iz Francuske, koje su dobili u tom finalu, imaju svoje mesto u A timu… Kada se nema vremena i strpljenja za pravljenje kostura reprezentacije i igre, bez čega nema sportskih rezultata preko noći – objašnjava Cvetković.

Debakl na ovom EP samo je usputna stanica kompozicije neuspeha ovdašnjeg rukometa, a čovek s kojim su „orlovi“ tri puta učestvovali na SP, a na jednom od njih završili kao osmi što sada deluje kao naučna fantastika, smatra da u tome postoji velika odgovornost sadašnjeg predsednika Rukometnog saveza Srbije, s dugom funkcionerskom istorijom na mestu generalnog sekretara RSS.

– Odgovorno tvrdim da rukomet ima najgore ljude od svih sportova u Srbiji. Nama treba dadilja, neko odozgo ko će da lupi šakom o sto i kaže „čistite svoje redove“ naredi nam „napravite sistem“. Nisu Božidar Đurković i njegovi čauši iz Saveza pravili istoriju našeg rukometa nego mi koji smo mu, kao igrači ili treneri, donosili medalje. I mnogi čestiti rukometni radnici, vrhunski znalci u svom domenu. Zbog svih njih i svega lepog u prošlosti ima da pričam sve dok se ne reše problemi. Ovo je moj sport, dužan sam mu to – zaključuje Cvetković.

Nedavno otpušteni pomoćnik selektora Nenada Peruničića, Nedeljko Jovanović, o čemu je obavešten telefonskom porukom, vidi širu pozadinu katastrofalnog stanja u klupskom i reprezentativnom rukometu. I boji se da mu nema pomoći.

– Nažalost, u pravu ste kada kažete da ovo prvenstvo Evrope nije neki izolovani slučaj nego samo još jedna više epizoda u predugom procesu propadanja. Svaki rezultat je posledica nečijeg rada, u našem slučaju lošeg. Pri tom, ne bih izvlačio pojedince u prvi plan, ni iz ekipe i stručnog štaba, ni iz Saveza. Manje ili više, na ovaj ili onaj način, svi mi iz rukometa smo krivi za teško stanje u kom je. Za to što deca neće na rukomet, a oni što ga treniraju nemaju idola u koga bi se „zaljubili“, ni rezultat za ugledanje. Za to što sponzori drugde ulažu novac, nema muškog ili ženskog kluba s relevantnim uspesima u Evropi, mislim na one izvan regionalnih takmičenja… Što je najtužnije, situacija je sve gora i gora. Ja ne vidim svetlost na kraju tunela. Između ostalog i zbog toga što nema dovoljno ljudi zainteresovanih i spremnih da zasuču rukave, jer je previše organizacionih i svih drugih problema za rešavanje… – objašnjava za naš list osvajač više medalja u dresu SRJ.

I Marko Ćuruvija ima slična sećanja iz prve ruke, s obzirom da je pripadao jednoj od talentovanijih generacija u novijoj istoriji rukometa na ovim prostorima. Zato ga još više boli sunovrat star više od jedne decenije.

– Biram da se fokusiram na jednu stvar u komentarisanju sadašnjosti i bliske prošlosti našeg rukometa, ne zato što ne smem da pričam o drugim faktorima velike krize već zato što kuća počinje da se gradi od temelja a ne od krova. Kao i svima puno toga mi smeta, ali oči mi najviše bode ogroman jaz između rezultata poslednjih pet generacija i onih pre njih. U mlađim kategorijama. Kako to da su momci rođeni 1978. bili juniorski viceprvaci Evrope, oni iz 1980. osvojili EP, rođeni 1984. stigli do vicešampionske titule na prvenstvu sveta, generacija 1986. objedinila evropsko i svetsko zlato za kadete, a posle toga nam reprezentacije u njihovom uzrastu završavaju kao 15, 16, 17… na EP i SP?! Tu nešto ozbiljno ne štima. Dakle, imamo dobru bazu ali se s tim dečacima ne radi kvalitetno. Iz priče mojih rukometnih prijatelja iz zemalja gde se ovim sportom ozbiljno bave znam da se dosta ulaže u kadar zadužen za pravljenje budućih prvotimaca. Recimo, stalno ih šalju na dodatnu edukaciju. Nije mi poznato da li srpski treneri za te starosne uzraste idu na seminare po svetu, tamo se više zabavljaju nego uče ili nisu u stanju da prenesu dobijene informacije, ali vidim da nam tu kola samo idu nizbrdo. Što povlači mnoge druge loše stvari… – zaključuje turobnu priču Ćuruvija.