„Posvećen veri, ‘košarkaški štoper’ i nesanica za superstarove“: Ko je Aleksa Avramović – reprezentativac čiji je nastup na Mundobasketu oduševio sve u Srbiji?

Zasluge za napravljeni podvig idu svima, na čelu sa autentičnim selektorom Svetislavom Pešićem. Naslagano prema košarkaškim ukusima i afinitetima apostrofiraće se partije Bogdana Bogdanovića, Nikole Milutinova, Marka Gudurića, Ognjena Dobrića… ali će u svim tim opservacijama „zajednički imenitelj“ za prikazanu hrabrost, odlučnost i pozitivni fanatizam sigurno biti Aleksa Avramović.

Jasno je da će se posle Svetskog prvenstva okretati i pozdravljati sve one iskrene ljubitelje košarke u zemlji koji će ga oslovljavati u vokativu sa Aleksaaaa s obzirom na to da u tom uskliku staje sve ono što je činio tokom Mundobasketa ostavljajući košarkaške protagoniste bez daha i adekvatnih komplimenata.

Nije Avramović bio nepoznat košarkaškoj javnosti u Srbiji i pre nego što će postati jedan od omiljenijih igrača u sastavu Svetislava Pešića, naprotiv. U Čačku ga znaju gotovo svi, od najstarijih sugrađana do srednjoškolaca, s obzirom na to da je do prve selidbe u inostranstvo po ceo dan „igrao lopte“ u školskom dovrištu ili hali a sve u cilju da oplemeni svoje košgeterske veštine koje su u domaćim okvirima bile za svako poštovanje.

Ono što je uradio Nemačkoj u završnici finala Mundobasketa, redovno je činio na superligaškim terenima Košarkaške lige Srbije nastupajući za čačanski Borac, pre svega. Nije mu bilo strano da rivalu saspe 40 poena u dahu, da gotovo sam pobedi rivale i neretko pomerajući košgeterske granice.

U reprezentativnom dresu je doživeo potpunu igračku satisfakciju, ali se za afirmaciju izborio kada je rešio da krene zaobilaznim putem i umesto u redove srpskih velikana pređe u italijanski Vareze.

Tri godine je proveo u nekadašnjem evropskom velikanu tvrdeći da je napravio odličan izbor. Borac po karakteru, živeći u Italiji izvukao je maksimalne benefite. Naučio je jezik, stekao prijatelje i u potpunosti se osamostalio.

Bilo je i utakmica, kao recimo protiv Asvela u FIBA Ligi šampiona, u kojima je umeo da podseti na godine provedene u Borcu. Francuzima je u sezoni 2016/17 za 25 minuta ubacio 29 poena ali takve partije nisu bile tako česte.

Najbolja, ujedno je bila i njegova poslednja sezona u Varazeu koju je završio prosečno postižući 17,7 poena. Želeći da napravi iskorak, opredelio se da prihvati poziv španske Unikahe, međutim u toj konkeciji je od samog starta bilo dosta šumova. Selidbu u Estudijanets na pozajmicu rado je prihvatio kao i mogućnost da u Partizanu sarađuje sa Željkom Obradovićem.

Iako je bio uveren da se u srpsku klupsku košarku neće vraćati, mogućnost da uči i stasava uz najboljeg evropskog trenera svih vremena nije mogao da odbije. Trebalo mu je vremena da shvati svu komleksnost igranja u Partizanu. Nažalost, i povrede su ga često sputavale, vraćale par koraka unazad, o čemu je neretko i govorio Željko Obradović.

Činilo se da navijači Partizana nisu do sada spoznali ukupan njegov potencijal, ali su, na zadovoljstvo kompletnog košarkaškog auditorijuma u Srbiji, u njemu uživali u Manili.

Spreman da se podredi interesima ekipe, da promeni primarnu poziciju u ekipi i zaigra kao plej, defanzivno je bio toliko impresivan da je postao tema, tokom Mundobasketa, gotovo svih izveštača iz Manile.

Niskog stava, dugih ruku, sjajnog refleksa i upornosti koja lako prelazi u fanatizam uspeo je da u potpunosti sačuva ili barem svede učinak na podnošljivu meru gotovo svih svetskih asova sa kojima se suočavao.

Pun poštovanja prema svima, nije se polakomio ni kada su taksativno nabrajani svi svetski asovi koje je dovodio do nespokoja čuvajući ih vernije nego li izdresirani vučjaci svoje gazde.

Ne smeta mu ni to što je tokom Mundobasketa dobio nadimak „pit-bul“ jasne aluzije na njegov stil odbrane. Njegov saigrač iz Partizana Danilo Anđušić možda je to još slikovitije dočarao: „Baterija! Duracell – ne prazni se.“

Oni koji vreme provode sa njim govore da je neverovatno otvorena osoba, krajnje iskrena i da su mu reči, posle lopte, omiljena igračka. Iz današnje perspektive, deluje neverovatno da u mlađim kategorijama nije bio na reprezentativnom spisku, ali je zato značaj nastupa za Srbiju osetio u seniorskoj konkurenciji još kod Aleksandra Đorđevića.

To što ponekad nije prolazio poslednji filter uopšte ga nije sputavalo u nameri da ostvari dečije snove. Povreda šake ga je takođe omela da se još ranije nađe među putnicima na veliko takmičenje, ali kao ni Igor Kokoškov ni Svetislav Pešić nije imao sumnje da to zaslužuje.

Vremenom je postao jedan od omiljenih igrača popularnog Karija. Sjajan za ambijent u timu, prvi je da pomogne saigraču. Kada se Ognjen Dobrić povredio u finalu sa Nemačkom odmah mu je prišao, s namerom da ga verbalnom podrškom osokoli.

Možda je manje poznato da je veliki vernik. Bez obzira na to što veliki post bude usred sezone, obavezno ispoštuje svaki, a redovno posti sredom i petkom.

Pred svaku utakmicu se pomoli, tiho i diskretno i na istu se vraća tokom meča.

Zbog niskog rasta u srednjoj školi (do četvrte godine nije imao ni 180 centimetara) nameravao je da se posveti nauci i završi DIF. Ipak, vođen ljubavlju prema košarci, ali i činjenici da se u adolescenciji izvukao (192 cm) nastavio je da se profesionalno bavi košarkom.

Sa Željkom Obradovićem ima specifičan odnos. Zbog naročitog temperamenta i ishitrenih odluka ume da Žoca izbaci iz takta toliko da je njegovo „Aleksaa“ postalo Avramovićevo nasleđe na Mundobasketu koje će ga pratiti do kraja karijere.

Rođen je 25. oktobra 1994. u Čačku. Ima starijeg brata kojem je obećao nov auto ali obećanje nije ispunio s obzirom na to da je Srbija poražena od Nemačke u finalu Mundobasketa. U skladu s karakterom, nema sumnje da će pokušati već u Parizu da se iskupi.