Na današnji dan pre 30 godina ostvaren jedan od najvećih uspeha naše atletike

Tada je na Evropskom dvoranskom prvenstvu u trci na 400 metara naš Slobodan Branković osvojio zlatnu medalju, istrčavši sjajnih 46.33, što je bilo dovoljno da se u veoma jakoj konkurenciji popne na tron Starog kontinenta. Danas, ravno tri decenije kasnije, atletsku opremu zamenio je odelom, i na čelu je tima koji će biti domaćin planetarnog dvoranskog šampionata u Beogradu (18-20. mart).

Koliko god da je vremena proteklo od tog događaja, brojni zaljubljenici u „kraljicu sportova“ i dalje se sa radošću sećaju detalja zbog kog su bez daha pratili šampionat putem TV prenosa, i čuvaju uspomene na ovaj uspeh.

„Drago mi je ako je tako, zaista. Raduje me još više ako je neko zbog tog rezultata počeo da trenira atletiku i bavi se ovim sportom, koji je meni promenio život na bolje i kome dugujem sve što sam postigao do sada. Đenova jeste bila najvažniji i najlepši trenutak u mojoj karijeri. Ipak, svestan sam da se od prošlosti ne živi, i da je potrebno da se čovek iznova dokazuje. Svaki dan je prilika za to, jer ako posle devet odličnih stvari jednu ne uradite kako treba, desi se da vas pamte baš po tome. Zato želim da Svetsko prvenstvo čiji smo domaćini protekne na najvišem nivou“, kaže Slobodan Branković, direktor Srpskog atletskog Saveza.

Na molbu da podeli neke detalje iz Italije iz 1992, kako bi to poslužilo kao inspiracija nekim mladim takmičarima koji tek treba da se nađu u sličnim situacijama, Branković je otvorio bogatu arhivu sećanja.

„Dugo sam se pripremao na odlazak na šampionat u Đenovi i pre samog odlaska imao sam turneju po Evropi gde je trebalo u Sevilji i u Birmingenu da razvijem formu. U Sevilji sam trčao na zadovoljavajućem nivou i u Birmingemu je trebalo da budem još bolji, ali nažalost dan pred start dobio sam upalu slepog creva. U nedelju sam se probudio sa strašnim bolom, doktori su mi, naravno, zabranili da se takmičim i pod velikim znakom pitanja bio je moj povratak u Beograd koji je bio zakazan za ponedeljak popodne. Ipak, uspeo sam da stignem u Srbiju, odakle sam sa aerodroma otišao pravo u Klinički centar na kontrolu gde mi je doktor rekao da je stanje u fazi prolaska, ali da ne može da mi garantuje da se ne dogodi da mi u Italiji pukne slepo crevo…“, priča Slobodan.

Pod takvim stresom u utorak Branković dolazi na stadion u našoj prestonici gde je, za razliku od današnjih dana kada u Beogradu imamo jednu prelepu atletsku dvoranu, bio februar, temperatura minus deset, sneg.

„Krenuo sam sa laganim treningom, ali sve je bilo vrlo loše. U jednom trenutku sam rekao treneru da ne želim da idem na Evropsko prvenstvno i da neću da idem tamo da se blamiram. Trener me je ubeđivao da ta moja forma ne može tako lako da izađe i da treba da idemo, da pokušamo. U sredu sam se spakovao i otišli smo u Đenovu. U četvrtak smo obišli atletsku dvoranu da je vidimo, potom i da treniramo. Od petka su počele kvalifikacije na kojima sam trčao sa ogromnim strahom da će me slepo crevo zaboleti, da će mi pući. Međutim, pobeđujem u toj trci i shvatam da je moja forma na izuzetno visokom nivou i da nema nikakvih prepreka da trčim punom snagom. To mi je predstavljalo ogromno olakšanje. Sa druge strane, trpeo sam velike napore, o čemu govori podatak da sam u proseku gubio jedan kilogram posle svake trke.“

U polufinalnu trku Branković je ušao sa punim samopouzdanjem sa željom da bude što bolji.

„Hteo sam da oborim rekord Lučana Sušnja, legende jugoslovenske atletike, koji je bio preko 20 godina star. Uspeo sam u tome, istrčao 46.23, oborio nacionalni rekord i ušao sa prvim rezultatom šampionata u finale među šest najbržih Evropljana na 400m“.

Prvenstvo Evrope u Đenovi bilo je posvećeno polasku Kolumba koji je upravo iz Đenove krenuo u otkrivanje Amerike i tim povodom atletičari su bili smešteni na velikim prekookeanskim brodovima u luci u Đenovi.

„Sećam se da u kabini, posle te polufinalne trke nisam oka sklopio. Kako zatvorim oči tako mi se pojavljuje film trke i veliko opterećenje i breme favorita pred samo finale. To su neke stvari koje su prosto neopisive i evo posle 30 godina se sećam tih trenutaka kada je doktor dolazio kod mene u kabinu da mi da neki analgetik da bi se oporavio. Takav je pritisak u meni bio da mi se nije ni jelo ni pilo, samo sam želeo da ta trka dođe što pre i da pokažem šta mogu i da pobedim“.

Došao je i taj dan, veliko finale.

„Finale se trči jednom u životu, toga sam bio svestan. Oko mene su bila dva Italijana, domaća publika naravno da je bila na njihovoj strani, kao i dva Engleza. Jedan bivši šampion Evrope, jedan budući, i jedan Poljak. Konkurencija prosto neverovatna, ali od samog starta sam želeo da budim prvi, da pobedim. Posle prvih 200m Englez je bio ispred mene i samo sam čekao trenutak kako ću da ga napadnem. Na 100m pre kraja sam sve svoje snage iskoristio, što je bio dovoljno da za par stotinki pobedim ljubimca italijanske publike i postanem šampion Evrope“.

Ta 1992. i šampionska titula Brankoviću je donela da u svim anketama, u svim sportskim anketama u toj Jugoslaviji pobedi kao najbolji sportista godine, da postane reprezentativac Evrope na Svetskom kupu u Havani i uđe u legendu.

„Rekord koji sam tada postigao u Đenovi je i dalje aktuelan i pokazatelj je da smo tada mnogo više radili u mnogo lošijim uslovima, ali smo mnogo više želili pobede. Mnogo smo više imali snage i bili spremni na odricanja, a danas mladi, imam utisak, da nekim lakšim putem žele da dođu do medelja, a to u atletici nije moguće. Ta zlatna medalja iz Đenove je ujedno i primer kako je moguće da iz jedne relativno male zemlje, bez ikakvih tada uslova za razvoj atletike, bez krova nad glavom pobedim upravo u disciplini koja se odvija u atletskoj dvorani i to takve sile kao što su Engleska, Italija, Francuska, Rusija, Poljska i sve mnoge velike zemlje. Verujem da će ovi novi mladi koji dolaze, koji treniraju u vrhunskim uslovima pod stručnim nadzorima ozbiljnih ekipa, uspeti da u nekoj bliskoj istoriji sruše ne samo moj rekord, nego sve rekorde koje smo mi postizali pre 30 i više godina.“