Na redu je olimpijsko zlato

Smenjuju se igrači i selektori, jača ili slabi konkurencija, ponavljaju problemi s povredama i suđenjem, ali „plavi delfini“ ostaju u vrhu. Titula evropskog šampiona iz Ajndhovena novi je u „okeanu“ njihovih trofeja.

– Znam, „dosadili“ smo s našim uspesima. Toliko smo ljude navikli na medalje, da se pre svakog velikog takmičenja jedino pitaju kojeg li će sjaja biti. Ali, nije uopšte tako lako i jednostavno stalno biti među najboljima, kao što izgleda. Nije patetika, zaista je u svaku uloženo mnogo vremena, krvi i znoja. Ovo Evropsko prvenstvo nije izuzetak. Počeli smo ga u „paklenoj“ grupi, u polufinalu dobili svetske prvake Italijane, a u finalu jednu od najboljih selekcija današnjice Crnu Goru. Uz redovne nevolje s povredama i suđenjem, na takmičenju neobičnog tajminga – objašnjava naš golman Slobodan Soro, uz podsećanje da se ovdašnji vaterpolisti od malih nogu vaspitavaju u šampionskom duhu.

Ovog puta je igra pratila rezultate. Koliko ste zadovoljni tim segmentom?

– Zapravo, napredak u igri mi je najjači utisak iz Holandije. Mislim da je ovo naše najkvalitetnije, najzrelije, najraznovrsnije i najsigurnije „odrađeno“ takmičenje od kada je ova generacija na okupu. I drugi su bili dobri, ali Srbija je bila ubedljivo najbolja. Zaslužili smo zlato po svim parametrima.

Baš nijednom niste imali sumnju u hepiend?

– Nisam vidovnjak, ali retko kada me prevari instinkt. Kako prošle godine nisam imao dobar osećaj pred finale Svetskog prvenstva s Italijom, tako sam ga imao 2009. u meču za titulu na SP u Rimu. I sve vreme turnira u Ajndhovenu bio sam miran i samouveren. Ekipa takođe. Čak i u, na oko, kritičnim situacijama.

Ima još zemalja s odličnom vaterpolo reputacijom, gde se mnogo više ulaže u taj sport, pa nemaju taj kontinuitet u uspesima. Šta je tajna vašeg trajanja?

– Odgovor je izlizan, ali savršeno tačan. Tajna je u našoj vaterpolo školi. Bez dileme najboljoj na svetu. Postoji sistem rada i određeni standardi, pa stalno dajemo vrhunske igrače i trenere. Bez obzira na smene generacija i neke nerešene statusne probleme.

Bili ste član neverovatne generacije Vujasinovića, Šapića, Ikodinovića i ostalih, a sada ste oslonac ekipi koja bi mogla da ih nadvisi. Mogu li se porediti?

– Možda jednog dana, kada odem u sportsku penziju, pa mi isto pitanje postavi neki prijatelj u neobaveznom razgovoru. Potrebna je vremenska distanca.

Sadašnjem sastavu fali još samo olimpijsko zlato. Mislite li već o njemu?

– Lepo je slaviti, na svoj smo način obeležili i ovu evropsku titulu, ali kod nas vaterpolista već posle izlaska iz svlačionica i ceremonije dodele medalja staje priča o jednom takmičenju i počinje planiranje drugog. Svima je poznato koliko želimo olimpijsko zlato. Daćemo sve od sebe da ga donesemo iz Londona – najavljuje Soro.

Sportisti – ponos Srbije

Vaterpolisti su ispratili uspehe zemljaka tog istorijskog 29. januara 2012.

– Pre našeg meča uspeli smo da odgledamo četiri seta Novaka Đokovića, za čije uspehe čovek više ne može da nađe dovoljno jake reči. A, posle dodele medalja odjurili smo u hotel, da bodrimo rukometaše, koji su nas oduševljavali sve vreme prvenstva. Sportisti su ponos Srbije. Pre nekoliko meseci ova mala zemlja dala je još dva evropska šampiona. Ne zaboravimo odbojkaš(ic)e.

Zatvorili svima usta

Ekipi selektora Udovičića teško su pala sumnjičenja u regularnost njihovog jedinog poraza na EP, od Crnogoraca u takmičenju po grupama, najviše ona u sopstvenoj zemlji.

– Umesto da objašnjavam razliku u motivaciji ekipe koja se bori „za život“, što je bio slučaj s njima, i tima bez rezultatskog imperativa, kao što ga mi nismo imali u toj utakmici, samo ću reći da su Srbija i Crna Gora bili finalisti. Za pametne dosta.