Na vreme poverovali da mogu mnogo

A osvajanjem zlatne medalje uradili su i više nego što su mnogi očekivali, kada su u tišini ispraćeni na turnir organizovan u četiri zemlje. Novi selektor Slobodan Kovač na maestralan način je nadogradio zaostavštinu Nikole Grbiće, ubedivši preuzete igrače da su bolji nego što mnogi misle, pa i oni sami.

– Bili su puno osporavani, ali na prvenstvu su pobedili i sebe i mnogo „nevernih Toma“. Mi smo svi zajedno verovali u njih i veoma mi je drago što su uspeli da se dokažu – podseća predsednik Odbojkaškog saveza Srbije i nekada vrlo trofejni strateg nacionalnog tima Zoran Gajić, čija je odluka da se pre mesec i kusur dana zahvali Grbiću i šansu pruži Kovaču dočekana s iznenađenjem, sumnjom pa i s dozom razočarenja dela sportske javnosti.

Potonji događaji pokazali su da je baš to bilo potrebno timu da iz kože poraženog finaliste kvalifikacionog turnira za Olimpijske igre, u Bariju, uskoči u šampionsko ruho. Čitanje ekipne i individualne psihe, doziran autoritet i energetska bliskost sa njegovim izabranicima, takođe. Oštar i(li) blag, sve po potrebi, tačno je znao šta kada da kaže i kako da pokaže, a momci su ga vojnički poslušno sledili.

– Nastupaju u najboljim klubovima, osvajaju najveće trofeje sa njima, pa što to ne bi uradili i sa reprezentacijom?! Verovao sam da postoji velika mogućnost da se borimo za trofeje… Bilo je malo vremena za trening, sada je trebalo mnogo više pričati, razgovarati i upoznavati se, jer sa nekima sam radio, nekima bio protivnik na terenu… Trebalo je prvo da se upoznamo. Sva sreća da su igračine i razumeli smo se mnogo dobro. Ovaj rezultat smo sanjali i sada samo mogu da se zahvalim ovim divnim igračima i ljudima – dosledno je skroman selektor Slobodan Kovač.

– Sve je počelo od Bobe, rekao je idemo, verovao je od starta, govorio da ćemo uspeti, išli smo korak po korak i uspeli smo – tvrdi tehničar Nikola Jovović.

Neven Majstorović je jedan od onih što su opustili ruku u mesec i kusur priprema, odnosno bitkama u Antverpenu i Parizu.

– Pre samog Evropskog prvenstva bili smo u širem krugu favorita nakon neuspeha u kvalifikacijama za Olimpijske igre, ali ovaj turnir smo odigrali u transu, u jednom dahu. Pokazali smo da smo jedna velika porodica i da se zasluženo radujemo – ovako o odnosima u svlačionici priča srpski libero.

Ostali su zatečeni jučerašnjim dočekom na aerodromu, jer su gužvu pored njihovih najmilijih napravili silni predstavnici medija i brojni ljubitelji sporta. Oni, kojih nije bilo kada su kretali u boj za ono što su nam pre njih donele naše najbolje odbojkašice.

– Iznenađeni smo, nismo navikli da nas ovoliko ljudi dočeka, ovo mora da se doživi, svi smo presrećni. Uzbuđen sam, nikada nisam bio na balkonu, jedva čekam da to počne – priznao je bloker Srećko Lisinac.

Sledeća velika prilika za to mogla bi da usledi posle Olimpijskih igara u Tokiju 2020, pod uslovom da evropski šampion u januaru preživi „pakao“ poslednjeg kvalifikacionog turnira za ekipe iz ovog dela sveta.

„Smrt“ za domaćine

Koliko su naši asovi bili mentalno jaki poslednje dve nedelje ilustruje podatak da su dobili mečeve sa sva tri (od četiri) domaćina takmičenja, koliko im se našlo na putu do krova Evrope. Belgija, Francuska i Slovenija imale su ogromnu podršku sa tribina na tim mečevima, ali to ne da nije poremetilo srpske odbojkaše nego ih je samo nateralo da povuku iz petnih žila, kako bi utišali protivničke navijače.

Tragom Miljkovića i Brakočevićeve

Nekadašnji SSSR uspeo je devet puta u prošlom i jednom u ovom veku da objedini evropske krune u muškoj konkurenciji, što je pošlo za rukom i bivšoj Čehoslovačkoj daleke 1955. godine, ali obe države su bile neuporedivo veće od „male“ Srbije, s višestruko širom igračkom bazom. Baš zato duplo zlato od pre osam leta, kada je naš muški tim na terenu predvodio legendarni Ivan Miljković a dame čuvena Jovana Brakočević, i ovosezonski trofeji Aleksandra Atanasijevića i Tijane Bošković sa koleg(inica)ma predstavljaju čudo neviđeno.